Школски гласник

Вр. 13.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Стр. 225.

Говорн, дршанн + Ђоин Мнхајлавнћу приликом укопа му. Говорио пред кућним и школским вратима Гавра Грбић, учитељ. Ђоко брате! Мили друже наги! А шта је то с тобом брате? Куда си се Ти кренуо? На какав ли пут то, а да се нама твојој браћи и сестрама по чину ниси ни јавио? Ниси се јавио ни твојој драгој и верној сапутници, — твојој супрузи — па ни своме милом јединчету Милутину. Та Ти бар никад ништа ниси у тајности радио, већ што си радио, јавно си радио. Зашто дакле без једне опроштајне речи, да остављаш твоје дубоко ожалошћене другове и другарице, твоју милу и дубоко уцвељену супругу, твоје мило јединче, твоје ожалошћене сестре, осталу твоју родбину, познанике и пријатеље твоје многобројне, твоје скромне дворе и твоју драгу школу у којој си као мрав неуморно радио?! Ти си се све до неки дан са нами, твојим друговима, шалио и весело разговарао, зато нас је све и пренеразила изненадна вест, да се са тобом оно догодило, што се на опелу после светог еванђеља поје: „Вчерашњи бо ден бесједовах с' вами, и внезапу наиде на мја страшњи час смертни". Ти си још прекјуче све до пред вече шетао. Кад пак јуче у суботу стиже нам тужан, за нас све потресајући глас, да си се ти, мили друже, у вечност преселио, који је глас све нас изненадио, и до дна душе потресао. Кад пак ти полазиш на далеки пут, са којега се нећеш више овамо вратити, а без једне опроштајне речи са нама, твојим друговима и другарицама, то сам ја ево пред овај тужни збор дошао, да се у име твојих школских другова и другарица, то јест у име месног учитељског збора новосадског с тобом опростим. Ђоко брате! Ти си овде око твог стана два лепа врта засадио. Први ти је врт твоја мила школа, која ти је свагда на срцу лежала, а у којој си као вредан баштован, оплемењивао срца невине Српчади и челичио их да буду ваљани Срби и честити хришћани. Ова ће Српчад проносити с похвалом твоје име до год она живе и својима ће мла-

ђима доцније говорити о своме добром и племенитом учитељу. Други ти је врт, твоја поред твог стана башта, у којој си у доколици неуморно радећи као мрав и пчела силно племенито воће и цвеће запатио, који ће врт такођер својим лепим и укусним воћем, као и лепим и мирисавим цвећем сваког гледаоца опомињати, да је ту жнвео честит и вредан раденик. Но ти се Ђоко брате, ниси задовољио са радом у твојој школи и школском врту твом, него си и даље проширио свој племенити рад на месном учитељском збору, на збору среском, епархијском, митрополијском, те си свугде неуморно пером у руци и живом и одлучном мушком речју ишао за тим, да своју браћу учитеље и сестре учитељице подигнеш на оно место, где треба по својем светом позпву да буду, и најжешће си свугде заступао учитељску ствар, а ниси се обзирао ни на коју страну, шта ће ко казати, већ ти је главна циљ била: да школу и учитељство уздигнеш, да би се оно морално и материјално обезбедило, те ће српско учитељство осећати велику празнину, кад јој у његовој средини нема више Ђоке Михајловића. Ти си још даље свој обилати и делателни рад распростирао, те си са нама, твојим друговима, порадио на оснивању учитељских установа: српског учитељског конвикта у Новом Саду, учитељског штедног деоничарског друштва „Натошевић", на оснивању учитељске књижаре, штампарије и књнговезнице, где си ти неуморно дању и ноћу радио и о њима непрестано мислио. Онако се ми српски учитељи пред осталим светом и можемо подичити: да ни један просветни сталеж српски, ни иноверпи у нашој околини нема, што српско учитељство има. Ни са овим се радом, ти брате Ђоко, ниси задовољио, него си неуморно радио као члан књижевног одељења „Матице Српске" у Новом Саду. А особито си рад свој развио као члан највише српске школске аутономне власти у бившем Школском Савету, где је твоја реч слушана и примљена. Ти си дакле на свима могућим местима неуморно учествовао у раду. Али што је најглавније, ти ниси носио само назив као члан дотичног тела, нити си у седницама ћутао ни дремао, већ си живом и одлучном мушком речју, о разним стварима расправљао.