Школски лист

128

иола иодвгнучога желвно ч^каногв етарогг свештеника са светимЂ таинама. Душа оживи у болнику; благодарно дигне онђ руке и' небу, и кадг му евештеника к' ностелБи приведошв, полшби евете таине и нви држаиће немоћне руве; затимг се изиоведи и последнк) причеетв прими, а међу гимг се деца умирућега плачући Богу молише. И ова оба старца молише се вданг часакг заедио, алт. уедаредт. стане гласг доброгт. пастира изнемогавати; лгота зима и тешки путг свладаше му снагу; сад и онг крст обгрли и полгоби, и притиснувши га рукама у руке умирућему издану; а едант. часакг за тим и болникт.. Тако оваи добри пастир, што небесну утеху на самртну постелго евоме парохиннину донео бинше, и путг вечности н$га одведе. —

Сунце и дуга. бдна лепа дуга блисташе се едаредт. у облацима тако мило, да е се немогоше очи нагледати. Сви лгоди кош е видоше, хвалише е. Алђ хвала погорди дугу, и она небилше задоволћна издизати се свошмг лепотомЂ надЂ све облаке, него поче казивати, да е она лепша и одт> сунца, кое само сне, а никои бол нема. Сунце чуе то, пакт. смешећи се рекне: „нећу се н лепа дуго с' тобомт, надметати" и рекавши то, сакрие се за облакт,. У исти таи част. нестаде и дуге. Има млоги неблагодарни, кош кадт. му добро пође, ни добротвора свогђ неће да припозна; пакт. право е да му се оно добро отме, кое неблагодарно ужива. Издаван-б и шгампа д-ра Дан. Медаковићау Н. Саду.