Школски лист

155

Параинтил друга збирка. I. Лабудг изт. ран. Одђ младости свое, тако казуе нрича, бавлнше се внохђ у души св010и ст» Вогомђ ; онг бинше тихи оематрателБ света. дела Вожии. 1ошг дететомг га ировађаше нЂговђ анђео по рам. Онђ читаше у кнбигама сђ неба послатимг, кое не биаху на земним листовима нанисане; онђ читаше у кнбизи звезди, зато га и назваше осматрателЂмг, идрисомп. бдаредЂ сеђаше онђ самЂ нодђ еднимЂ кедронЂ, и као да неко мановенЂ крозЂ нЂга прође, виде онђ еудбину света, кои ће наскоро потопомђ потоплћнЂ бити, виде данЂ суднБи. „0 да би умео све ово уздану у себи — потомству момђ нвити!" У таи мах сину сђ неба еданЂ лабудЂ, и изнадЂ нФгове главе три кола учинивши, изгуби се опетЂ у облацима. бнох га позна; то бинше лабудЂ езђ ран, коегЂ онђ гошђ дететомЂ гледаше и волеше, Изђ крила лабудова паде едно перо предЂ бноха, и оваи га узе, те нбим свое кнБИге будућности написа. А кадЂ 6 нохђ својо браћу дуго али заманЂ учаше и световаше, како имђ живити валн, и кадЂ нЂгова душа на место определЂнл свогђ поћи мораде, узе онђ сина свогђ Матузалу и речему: „Не заборави ти наука мои; дани живота могђ ево прођоше и навршише се, три стотине и шесетЂ и петЂ година, као кратки дана; валнда в остале дане живота могђ свемилостиви теби одредио." Ово изрека†благослови га, а ту се показа ато лабудова изђ ран, кои га на свон крила узеше и однеше; (зноха нестаде.