Школски лист

615

скине, светнлникЂ запали и сакривши га подђ прегачу босонога упути се кробЂ мрачнми ходникђ управо у тавницу свога отца. Полагано и са страхомг отвори она тавницу. Сужнии 6 б 10 е јоштђ буданЂ и седш замишл^нт. на камену. Опазивши при светлости тавничарову служавку, зачуди се онт. и запБ1та: „бси ли тм дете мое, ил' ме очи мое вараш ? шта тб 1 овде тражашЂ тако касно, или болЂ рећи тако прерано ? Мало пре е огласш стражарЂ горе на кули да е два сата после поноћа." „Опростите ми — тихимђ гла ^омЂ смерно одговари Милана, — опростите ми, што васЂ тако у невреме узнемируемг, Н 6бг рада ббиа с' вама на само говорити." „Дете мое, — рекне на то сужнБШ, — то е за тебе врло опасно , то ће те можда у велику неприлику довести. По твоме синоћн^мт. понашанм, н сз небБХ одт, тебе никаквомЂ рђавомг делу надао, али знаи, да поштена девица не сме обноћЂ ни преко прага свога корачити. Да, дЂва треба да обноћЂ врата одђ евое собе већма забрави, него што су жел$зна врата на овои тавници затворена." „Будите спокоини, — одговори Милана, •— све живо у овоме замку осимђ петла и нЂговога стражара дубокш санЂ борави. Н се нисамБ несмислено , ни изђ рђаве намере овамо упутила. Богђ е сзмђ мене овамо довео. Н вамЂ носимђ гласЂ одђ ваше кћери, одђ ваше единице Милане! „Одђ мое кћери (зачуђенЂ рекне сужнБШ. ,,Ако е тако, то си тбј ан|ео, што у поноћно доба долазишђ у ову тавницу. ПознаешЂ ли тбг Милану мом? бси л' и видила? беи ли с' НБоме говорила? (јли она здрава ; ели срећна? говори, говори брзо!" „И вамЂ наибол$ гласе одђ н$ носимђ ," — одговори Милана извадивши изђ своихђ недара колаину