Школски лист

'381

1ошђ заглави и едну гредицу у нутра, пак -в упрти на леђа и пође кући. У путу сукоби га еданг лепг човекг у свечано одело обученЂ, што у цркву иђаше, пакг застане, ногледи га и рекне: „ЗарЂ ти незнашг, да е данаст. неделн, и да се таи данг и Богт. Господђ одмарао и данг тан посветио, а ти нећеип, да га светкуешг." А знате ли, ко е таи био, што е то рек'о? Самт. Богђ Господђ . Али онаи човегв беше закованг грешникЂ пакт. рече: „Недела или понеделнкт,, шта ме се то тичо." „А ти ћешЂ таи нарамакт. до векг века носити, никадЂ га се опростити нећешг, рече Богђ Господђ, и кадЂ тако неделш неноштуешЂ, а ти ћешЂ одсадЂ на веке радинЂ данЂ имати, и у опоменЂ свима, што неделш непоштуго у месецу изложенЂ бити." Одђ то доба стои онаи човекЂ са своимђ нарамкомЂ у месецу и стоаће докђ трае света и века.

Црвенкапа. (Народна прича.) Било едно дете, кое се звало Црвенкапа, и било е врло леао. Онђ е имао стару маику, та е живила у шуми, и била 6 врло добра; она е Црвенкапи лепу црвену капу и сила други лепи ствари напокланнла. бдаредЂ умеси црвенкапина мати колача, на рекне: „Милане, — ■ тако се имело Црвенкапи — ти ћешЂ садЂ ићи, да старои маици ови колача однесешЂ и ово мало чорбе, да се оснажи; али пази, нетрчи, да непаднешЂ и држи се пута, несврћи, да незађешЂ." Црвенкапа пође. КадЂ у шуму уђе изађе предЂ н^га вукЂ; алн Црвенкапа се ние плашио. Вукг рекне: „Помозђ Богђ Црвенкапа, ако Богђ да тако рано?" Црвенкапа одговори : „Носимђ мо1ои старои маики колача, што е мати умесила, и носимђ мало чорбе, да се оснажи." ВукЂ опетЂ упита; „А где е твон стара маика?" Црвенвапа одговори: „Тамо у шуми, близу великогЂ раста, где она 8ова низђ колебу стои." „Ти би мого маици и едну киту овога лепогЂ цвећа однети," рекне вукЂ. Црвенкапа се обазре по шуми и видећи лепогЂ цвећа по« мисди: ,до ће башЂ добро бихи," пакљ стане брати цвеће беЛо