Школски лист

252

н>и турски поступци и насилн застрашити, па да сви сложно устану и да Турке од Европе одбиш, гледаше шш све немарно. Онда Турци год. 1453 обседну с великом воиском Цариград и 29. Маа на горлш узму, ту све Хришћане поко.но, све што хриш ћанско беше поруше, и тим и грчко царство копачно упропасте. а Цариград свошм престолницом начине. Опоен турски цар том победом стане се хвалити, да ће одсад целом свету законе давати. Мосле иропасти Цариграда нападаше и п.шчкаше Турцп све околне земл^ 10ш безбрижние где увек Срби понаивише патише. Но смрти ђурђа 1456 постапе србски деспота н^гов син Лазар. II оваи се довинше Турцама свакоако, да што то народ свои заклони. Али после две год. умре и он без деце, и парод посве од Турака уги4тен и застрашен узме Михаила Абоговића брата турског великог везира Мамута потурченика за свог деспоту. Лазарева удовица блена разсрћена на то домамп Михаила себи и отруе. На то разгн4вл4н Мамут у 1>е с 1 воис^ом у Србиго 1 'од. 1458, да се освети, те силну штету почиии. Онда позове блена свог зета Стевана босанског кралн сина, да иређе у Србшо 11 да владу примИ, на кое Турци са великом силом у Србиго у^у, сву широм заузму, оилнчкаго, попале, норуше, силно робл! одведу, србску власт коначно р;)ЗОре, и србске земл4 турским пашалуцима учине год. 1459. кон судбина одма затим постиже и Босну, и Ерцеговпну, п Арбанску и цео исток европски,

Благодарност. (бдно осматран4). Благодариост е тежна показатисе захвалан на добрпма и милостима, кон су нам учинЈша. Благодарни пази и тражи с-ваку прилику, да своме добротвору послужи од свег срца где год може; он гледн све оно да чннн, што е ономе мило. а чувасе од свега, што би ономе немило бпло; он пази и на желЕ онога. н гледи да их претече и изпуни; ол се радуе срећи добротворз свог и ништ га већиа несмути, него кад се ономе несрећа кон додесн. А неблагодарни заборавла на учин-Јзна добра, или им п0 " биа цену н вредност, да би тим свого наблагодарност извинпо. Узроци неблагодарностп обнчно су лакоумство, ленвост, горД° сТ или баш краМи4 невалалСтво душе. Лгодн, кои сами никоме нико^г добра нечине, неће ни тућа добра да припознаго.