Школски лист

56

Милена браћо, србпнски роде, Синови дични здахне сдободе Будућност скора нашега века У свои нас већем загрлваи чека, Да нас упути, да нас управи Ружичном стазом у живот прави, Де нас и срећа и — патнн клета На своа прса чека и срета. Задатак нашег будућег рада И позив свеги жића нам млада 'Грудан е мучан, о браћо мол. Ои ће нам доста натерат знол, Али е шште важан и сллн, Наисветш е, узвишен, баан; У н^му благо, напредак, срећа Народу нашем лежи наивећа, Сад когод за тим брижлвиво тежи, Комегод народ на срду лежи, Кои у срећи народа драга Собствена саоп ужива блага, И кои жели Србинству среће Да му процвати ко маиско двеће; Ништа нек ние светие томе : Већ нек се ода позиву своме, Па ће му анђео с небеса свети Благослов Божш у срце снети. Како ће с' наше срдашце врело У велвои срећи топити цело Како ће крвца у образ линут : А он од велБе радости синут; Кад угледамо подмладак чили, Србинства дичног таи поиос мили, Што иекад беше под нашом руком, Ког усрећисмо, ми нашом муком; Да у врлини и срећи цваги И да га радост ко сенка прати. То ће нам грдна награда бити, Наивемш ће нас то усрећити. Па ово да би дочеко свако : Трудити само валБа се ако, А згоде за го ево нам нове У збору малом дружине ове. Ту ћело збрати мирисно цвеће, Кое нам никад увенут не ће ; Ту ће нам ново сунце да гране, Што ће нам златит будуће дане; Ту нам е благо, што увек сае. Кое ће целог жића да трае. (Примл^но у „Венцу" на Цвети 1

Сад сеимо само избрано семе, А добра плода донеће време; Делаимо свесно око врлине Да нам сунашце среће не мине, А ово двое, то милБе драго Донет нам мора вечито благо! —

Сад велБИ Боже вечне милости Молећем твоме сину опрости; Што слабе руке подиже свов Теби у висе пред лице твое : Шго грешним гласом запросит смеде Милости твое безкраине седе. Погледаи Боже, с небеса доле. На децу твого шго ти се моле : Да благословом пресветим твоим Милошћу, срећом и благом своим Усрећиш наше то подузеће, Да нам процвати ко прамалеће. Још едну речцу искрену, велго Још едну живу ватрену желго , Још едан одзив душе ми мое, Примите, браћо, у срце свое. Какву ми желго срдашце крие Перо у станго исписат ние; Какву би срећу желет вам тео Језик изрећи не би умео ; Јер племенита, велБа и чиста, На слабов души желн се блиста. Али што ми език може изрећи, То ћу вам, браћо искрено рећи? Да Бог да увек у срећи цвали Па никад више не малаксали! Да раднн наша и подузеће Благослов Божш с висине стече ! Да нам Бог свети напредка згради, Како ће моћи потомак млади На истом месту одважно смело Продужит ово нреважно дело, Што су му претци почетка дали И своим трудом ту основали! Па 10ш се, браћо молимо Богу: Да нам подари злаћану слогу; 'Га „слога оамо Срба снасава !" У нбоизи лежи сва наша слава, У нбои е срећа свакоме Србу; Тако нам, браћо, стои на грбу! 56.) М. ИЕШКОВИћ.