Школски лист
27
Па трепећу и гледаго Лилостиво, лгобко доле И на ове стене голе. VI Испод неба плаветнога Облаци се црни виго Па се изнад дола тога Међу собом увек биго. Плаво небо пуно слика Као олтар украшено У бого се боа слива Те прилика 1ош дивниа лепша бива. Е тако се и предамном Котрлл и увек миче Она чреда, Кон но се мене тиче, Кад ми око то погледа Душа виче: Покоиначе, Онемл^ни хеб песниче, Где су твои осећаи, Где е груди твоих жар, И дан теби Богом дар ? Прин'о сам га на олтар, На жртву сам н$га дао, Ал из груди моих ние, Ние шште изчезао. 1ош природа н1;му ласка 1ош га себи примамлгое Ма да ми га та пустшш Тако вредпо успавлгое . . . Дар остаде као казна У грудима моима, Природа ме ова гони С утисцима своима. Ко варница под пепелом Коа тинл, а не плане Док го ветар не подпири, 'Гако немож' да нестане, Тако немож' да се Смири Н у мени, Дар скривени. Иснред овог застрашеног Духа мога — маленога Гомиле се стешнаваго Од ликова свако.чки, Уво мое, слух ненки,
Необичан чуе строи, Ах страшак е живот мои. Дркћем, стрепим, да не дирнем У светинго н из таме, У хаосу ноћи гоним Мое псалме непеване. Но узалзм, у битци тои, Лревеликои, — безуспешнои, Н ћу тврднт' мол права; Моа глава испитава Овде само за молитве За обреде одређене, Тежн& овог срца мога, Те ће бити побеђене. Под одећом овом црном Нека ми се срце скрие Успал§но пламом силним Што немирно тако бие! 0 долино где сам скрио, Где сам скрио, сахранио Умни полет мопх сила, У ко1ои сам ућутио, То е судба мон била, Ти ми подаи души мошп Међ стенама овим покои; А та ветре из пустин^ Дуни едном, па разгони Тежн§ мое, што су самном Од постанка од искони! VII. У пустинви тои дубокои 'Гу е 1ован проводио Свое дане — оплакане. Млого дана, млого лета, Ту е тужан препостио, А никако да му ветар Те пустин^ разагони Мисли старе, — тежн^ праве, Што га муче од искони. Тако сетан едног дана На улазку свога стана, На вратима од пећине Седео е скривагоћи Са рукама лице свое, Седео е тугугоћи; Кад пред н^га црноризац бдан дође, — пред нвим клекне, Па жалосним, тужним гласом