Школски лист

295

дак, да казује из своји уста, како је под благословом слободе и просвете одгајан, како је позван, да се све више и више усавршава те да и душевно дође до подобија божијега. Тако је то данас код других и многих народа около нас на близу и на далеко; а како је код нас? Нисмо накани, а нисмо ни позвани, да сада и на овом месту и ми кажемо оно, што је код нас постало свакидашом песмом. Сви ми признајеио, да смо остали натраг у сваком обзиру, у свакој грани људскога развитка. Па не само да прпзнајемо, него још и саветујеао, како би се отргли, да нођено напред ; како би већједном и код нас престала Филистерија у речи и делу: како би једанпут и ми као прави грађани, вршећи поштено свога позива, постизавали своје цели у свима гранама друштвенога рада, а тиме ону крајну цељ; свестран напредак. Али је браћо, узалудно свако саветовање где се на делу покаже, да смо немарљиви, невољни; да не кажемо — кукавице. Од силног саветовања, да смо по Богу бар половину учинили, мож'да неби имали узрока, да казујемо далеко одстојање од нас других просвећених народа: да смо бар половину учинили онога што смо могли учинити, неби дошуштали да нас туђинци преко рамена погледају, сажаљевајући у нама простоту и слабост. Браћо! нека нам нико незамери што овако беседимо, нека нас нико не окриви, да смо песимиоте; та искуство је што нам диктира ове речи. Да смо бар у једноме или у појединим гранама друштвенога рпда узорити, мож'да би било криво, да ово кажемо, али куд год погледамо, свугде је подједнако, свугде идемо назад, свугде пронадамо, и ако нас сопствена свест сопствена снага не спасе, неће ни милост божија, Па у оваким околностима, у овакоме стању зар да није најсветија дужност свакога Србина родољуба, као човека, да и са пожртвовањем и са напрегнутим силама припомогне, да се са божиом милошћу измаримо ради нашег спаса. У ирвој врсти смо ми народни учитељи позвани, да оно што је највеће благо нашега народа истргнемо из руку несвеспог, мрачног, глупог стања. Та когод спомене будућност пашега народа, спомиње одма оно што је у нашим рукама. Јер какво се семе подмладку, најнежнијем подмладку народа нашега у почетку буђења свести његове у срце усади, онаким ће плодом уродити у будућности, а будућност ће од тога да зависи, она будућност, која ће да се иери са нашом жалостном садашњошћу.