Школски лист

22

СлОВО НА СВ. САВУ говорио 14. Јануара 1869. У ДВОРАНИ СРБСКОГ УЧИТЕЉИШТА У СОМБОРУ Милан Костић магистар св. богословије. Божанствене песме, отпеване мало час у дому Бога живога с побожним срдем и с узвишеним духом у славу и хвалу србском великом просветитељу Сави — проникле су ми до дна душе умилним заносом; занеле ме далеком успоменом, живом сликом некадање србске славе; сетиле ме на заслуге великога српског просветитеља по наш народ — по српство. А са сећањем на делање великога народњег мужа Саве, сетиле ме и на велику синовљеву дужност: да славим његов свети спомен. С' тога ево, славни зборе, ступио сам међу вас, да одговорим тој светој дужности. — Али осећам да нисам дорастао томе, да достојним венцем увенчам славу св. Саве; да истинито и верно пресудим његове заслуге по народ србски; — а можда још мање да их представим оним живим бојама, коима би их хтео да навајам у срце сваког брата србина. — Но што неузможе моја реч •— то ће допунити ваше добро српско срце. На свечани данашњи дан морамо се нехотице у мислима пренети у оне горске дивотне пределе, где некада владаху српски краљеви и цареви — а где се сада некрст размеће. Стеван Немања створи из раскомаданих српских жупанија које бијаху под различитим жупанима, једну државу, једно тело; сакупи мало и велико у једну задругу. И тако с' поља бијаше српска земља саједињена — но из нутра не бијаше у њој потпуно оне свезивајуће наравствене свезе, која народ више веже него сви политични савези и спајања; у њој небијаше подпуно свете еванђелске свезе, хришћанске светлости, која даје уму виши полет, души више уздања, а срцу благороднијих и племенитијих осећаја — човеку у опште познавање свога човечијег достојанства, своје славе, своје ништавости, своје силе и немоћи; славе и силе као најсавршенијег земног створа — а ништавости и немоћи без божијег благослова. — Срби истина давно пре св. Саве примише хришћанску веру: али међусобни раздори и друге разне околности недадоше, да зрак чисте просвете осветли цео српски народ и да га увек учини сјајним. Истиниту просвету, главни стуб будуће српске славе, српскога уздања, морао је тек св. Сава да сазида.