Школски лист

24

братском неслогом те да подвргне србску православну земљу свом за славом и влашћу грамзећем туторству; у младој хри шћанској пастви бијаше у сљед таквих неповољних околности јересииоступништваод истините вере православне; — бијаше хрђавих обичаја: сујеверја и друга безбожништва. — Све те ненепогоде што се навлачише на младу србску државу као тмасти облаци, и стајаху на путу умном и материалном развитку србскога народа, разагна св. Сава своим мудрим саветима, своим јасним и красним разговорима о чистој православној вери, својом проповеђу о науци великога нашег учитеља и спаситеља; своим собственим примерним и узоритим понашањем. И пошто се по кратком одсуству повратио као архиепископ српски* опаса он љубављу, благошћу и мудрошћу све крајеве српских земаља, Срема , Славоније, Хрватске, Босне, Херцеговине и Зете и на Спасовдан круниса на српски престо брата свога Стевана првовенчанога. Но да земља српска буде у цркви независна, издјејствује он, кад ће да постане српским архиепископом, у цара грчког Теодора Ласкара и патријарха Германа, те му ови даду 1222 год. повластицу: да Срби на свом сабору сами себи бирвју архипастира — јер дотле стајаше српска црква под грчким патриархом, — да српска црква буде слободна самостална и независна од свака страна уплива, да има подпуну унутрашњу самоуправу. На основу те повластице раздели св. Сава српску земљуна 12епископија,поцелој српској земљи разсеја духовне пастире да чувају и пасу младо душевно стадо. А сам учаше без престанка народ православљуи челичише га њиме; —даде му у аманет веру православну, знаменова га тнм вишим знамењем — вером православном. Јесте, вером православном — овим верним пратиоцем и чуваром народа србскога кроз толике векове патње и мучења. Каким благословом знаменова он србски млађани народ, онаким му плодом и уроди његов благослов. Србин обљуби своју веру, пригрли православну цркву, посвети њоме сав свој живот — и прели је себи у срце, у душу, у мисао; — а и сам се прели у њу, Име „Србин" приљуби се к имену „православан" — и оба имена посташе неразључним једно од другога. Две велике силе „српство" и „православље" — стопише се у један непобедим елеменат , који ће да пркоси бесном натиску азијатска Фанатизма и хитрим језуитским сплеткама и лукавштинама. — А како се православље са својом народном службом и напевом, са своим слободним и духу народа срп-