Школски лист

239

сам напред говорио; — али сад, кад покрај свог усиљавааа нашег, да ту целину одржимо, опет смо свакако раздељени по духу времена, на господу или научењаке, на грађане, — трговце и занатлије, н простоту, куда обично наше још по све неизображене земљеделце рачунамо, сада велим није ни сво певање чисто народно, јер из народног духа ни поникло није. Сада имаде у Српству још и песама вештачких, и песама, које нит су чисто вештачке, нитн пак чисто народне, песме те назваћемо ми песмама грађанским, јер их Срби тог реда највише и певају. Што се тиче вештачког певања то је тек у клици код нас, и право вештачких песама тек врло мало набројати можемо, те песме пева данашњим даном понајвише омладина, која се у појединим местима српскима, у колу певачких дружина, у вештачком певању изображава. Ако су вештачке песме у духу народном певане, народ их као своје присвоји, па може бити да дух народни што шта с њих избрише, али да како би се онда управо и народним песмама назвати могле. Тако у духу народном певаних вештачких песама, ми Срби врло мало имамо, и ту можемо само Станковаћеве композиције споменути. Он један умео је до сада дати глас песми, као да је из народног духа ионикао, и његове се иесме само у свим редовима народа срцског певају, сви их Срби скоро знају, и сви их са одушевлењем певају. Али Станковић зиао је народном певању дати изражај вештачки, јер сам он беше вештак, каквог данас у Српству нема. Колико певање на облагорођење душе и срца утиска имаде, то нећу говорити, то сви знамо, али баш за то, и што знамо треба да вештину поштујемо и да се у вештачком певању што више изображавамо. Но о том ми није намера да овом приликом говорим, па зато ћу да пређем на оно певање, које сам мало час грађанским назвао, и које се мало по мало, сад када вештина нас преузима, такоће преживлује. Када су Срби прешавши амо почели се у књижевном животу мало кретати, онда је и то певање поникло, и као што су онда наша књижевност и наш књижевни језик свачији, тек не наши били, исто тако и песме биле су већином спачије само не наше српске. — А.ш србски нарзд жељан књиге, жељан песмес каквим је год одушевљењем читао: Усамљеног Јуношу, Љубомира у Елисиуиму и друге Видаковићеве и других тадашњих списатсља славеносрбски писане књиге, са таким истин одушевљењем певао је он о „Бурјаму" и осталом што је тамо