Школски лист

257

ех онда јој моралго мало и одпора тражити, јер ћемо на тај начин остати сасвим наги, — и напоследак ћемо се сами себе стидети морати. Дух времена иде мало по мало а нашем народном певашу о глави, он му је већ у велико сломио крила, и већ се дигао да га сасвим угуши. Да је певање само једиа непотребна навада, један сујетан и празан обичај, требало би његово опадање са ћутањем прећн. Али ми смо сви уверени, да је певање један врло знатан важан, и нуждан чиниоц нашег живота, у њему управо огледа <;е значај душе човекове. Зној облија лице човечије, мука га обузима докле оно што му је за живот нужно заради, и кад би непрестано само затим тежио, и с тим се занимао шта ће јести и шта пити, кад неби кадгод мало од свега тог и одануо, мало се одморио, у слатко уживан! задовољавајућих машта се задао, почему би онда човек од других животиња бољи био. Уморен од посла човек кад седне, па се у слатке мисли зада, заборавља на све, чувства му се узбуде, срце му задркће, и онда је човек на добро најсклонитији. У том положају, шта слађе човеку падне него песма, која му из срца сама излети, у том положају човек пева, онда је срећан, као да га само небО грли. Кад жалост, тај суморни облак, човека потресе, кад већ клоне и изгуби се у њој, шта друго му срце рањено извида,. но опет песма тиха о ублажавајућој нади, — тој божанственој роси, која га у том несретном стању подиже и вида. — И онда када срце благодарна чувства обузму, кад човек потрешен милошћу божанственом клоне на колена да му захвали на дарови с који га он обилато обасипа, како другчије но у песми благодарна чувства своја пред њим да излије. Потрешена душа, и захвалношћу зането срце старог псалмодевца ускличе: „Шш Богу моему дондеже есмв." И заиста само сретан пева, јер он назавиди срећи другог, он је сам са собо* задовољан. Сретан пева . . . па на тај начин рећи ће ми когод, оног зар, који не пева, срећа не грли? или за што певање опада, зар несрећа светом влада? ћутке прелазим то питање, само толико велим, да где страсти мах отму, ту праве среће нема, ту се роје у памети жеља иза жеље, све за себе све за страсти своје. Ту онда ни осећања за оно што је лепо и узвишено више бити неможе, и у том случају и певање је понижено,