Школски лист

258

јер страстима гове, њима служи, и отуда се поквари и оно. Е тако је данас певање у Србина. Хоћемоли дакле допустити да пропадне, хоћемоли мирно гледати да га дух времена сасвим угуши? Ја мислим никако не, дужност нам је да станемо на пут томе. Али како? Оснивајмо друштва певања, где ће се вештина певања подизати, где ће се народне и друге прппознате вештачке песме одабирати, и тек одабране и по садржају и по мелодији свбјој изврсне несме певати. Ми истина имамо певачких дружина, али оне се врло слабо са певањем старих наших народних песама занимају, оне истина шире вештачко певање али то бива само између њих, но главаија дужност њихова била би по моме мшиљењу та, да упознају народ са својим старим, зааста тврсним иесма, и да се вештачки певајући народу омиле, те на та9 начин искореии бљутаво и скаредно певање код нашег простог народа. Други задатак тим дружинама био бн, да прибирају наше боље грађанске песме, које су по садржају и по мелодији изврсне, и са њима тако исто чине. Где текст није чист, ваља се постарати, да до бољег дођемо. Једиом речи те дружине ваљало би да се лате кукољ из чистог жита да истребе. Покрај тог да се веџбају у правој вештини певавва, јер правом раду у млогоме је врло шкодљнв дилетантизам. На тај начин могло би се само наше народно певање спасти, но не само спасти но и подићи. У том погледу могла би, када би хтела наша омладина највише делати, јер она и онако већ по свуда оснива певачке дружине, а сача по себи већ је то начело узела, да спасава оно што се спасти може, да нодпже оно што се подићи може! У. Са овим што сам досада рекао, немогу да завршим редке ове, а да, особито у листу овом, не бацим поглед и на школу, јер и она беше узрок што је певање досад код нас опадало. Прости механизам, који је пре свуда, и непонегда још и сада у нашим српскии школама владао, мучио је врло памет дечице српке, управо рећи, он ју је заглупљивао, убијао у њима сваку клицу живости и пријателности, те тако загушивао је у млогоме и осећање спрам лепоте. Ако је живот човечији пун појезије, то у коли ко је већ ма појетичан живот у детета, које и са цветом хође да разго-