Школски лист

315

бо.шо дете, па да зиаш и појмпш ,,дела матерпие љубави л . Какви се лекови нису тражили, каква се хрона није тражила ; лекар за лекаром долазио је, дојкиња за дојкињом доила је дете. — Бадаса дете је боловало и боловало. А што је мајка дуже гледала, како јој дете болује, све му је више жртве приносила, све га је савећим самопреговарањем неговала. —Стевицаје једва навршио трећу годину. Од то доба као да му се здравље окренуло на боље. На образима му се стане мало по мало ширити румен. Стевица постаде веселији. Како се радовала мајка! Алн сад наступе приљепчиве дечије болести. Стевица је падао из једне болести у другу, и сваки пут је био већ на умору. Што је Стевица бнвао старијн, све је тужнија и жалостнија била мисао родитеља, да им Стевица може умрети. Алије Бог услишао топле молитве мајчине, и остави јој Стевицу у животу! Дете им је спашено од дечијих болести. Стевица „чедо бола" довршио је своју шесту годину, и ево га у твојој школи. И то је дете теби сада поверено. Погледај тамо десно, онде седи мали Ника. Сиротински је обучен. Бледо лице, погнуто држање тела, плашљиво понашање његово казује ти, да је Ника „чедо снротиње" Ника има јоште четир брата и две сестре. — Сви су старији од њега. Родитељн су му сиромашни, али су поштеии и ваљани. У зноју свога лица бринули су се да одране своју децу. После тужног дневног рада јели су сухога леба, саио да могу својој деца прпбавити хране. Беше доста мали залог..ја док су шесторо деце седили за столом. На то се придружи и мали Ника. Е сад је ваљало још више радити јошчемерније живети. Брижљивим оком погледа отац убудућност. „Шта ће бити са мојом децом?" уздпсао је често. „Ја им немогу дати ни пребијену мангуру, кад одрасту!" И тада му паде на памет. „Да, у школу ћу их послати; редовно ћу их у школу шиљатн" говорио је са утехом; „па ма како ми тешко било сносити трошкове око школовања, нека их нека уче и уче, да знају, како ће се протурати кроз свет, и шта иште од њнх Господ Бог." Те тако је мали Ника „чедо сиротиње" И тоје дете теби сада поверено. Ох драги пријагељу и учитељу благи, да знаш како свако дете скупо стаје своим родитељима, да знаш, како га неизмерно љубе и како им је неизказано мило — ти би га за цело другим очима гледао, ти бн за цело другчје с њиме поступао. Е па дед да тежимо, да у сваком детету одсада гледамо