Школски лист

314

љило. Крај свег богатства у своме дому осетили су неку празнину. А зашто ? — Десетак година већ је прохуја.10, од како су се венчали, па су морали као Аврам вапијати Богу: „Боже. Боже, шта хоћеш да ми даш? Отићићу одавде без деце!" 11 једва им услиша Бог њихову жељу, те им поклони чедо, ето тог малог Миливоја, што овде седи. Да големе радости! Да велпке среће! Сад су тек били сретни!— Миливој остаде једипац у оца и мајке. Па ко ће да опише ону голему бригу, што су је осећали родитељи за своим јединчетом! Њихов живот, њихово делање и мишлење, све се то обртало око једног јединог изданка њихове љубаии. Његово око, то им је сунце њихово, његово благостање то им је рај њихов. II то је дете сада теби поверено. Ено тамо, у трећој скамији, на крају, седи мали ђока са својим љубазним, благим лицем. Родитељи њзгови имадоше петоро деце. Једно им дете умре одмах после рођења. Друго им је дете умргло кад је довршило своју другу годину. Друга два детета, што су већ трчкарала по авлији, постадоше жртвом неке вруће грознице. Да големи губитци! Да неизказаног бола за срца родитељска! Колико и колико суза пролише тужни родитељи за својом прошлом децом! Ох, да си само видео јадне и кукавне родитеље, како су стајали код гроба своје деце, да си само чуо како је кукала мајка кано кукавица! — Од петоро деце остаде им једно једпно дете мали |) ока - Гледе га родитељи као једино благо своје, а чувају га као зеницу ока свога. Срце родитељско је пуно препуно жарке љубави према једином сину свом. Али је та љубав пуна страха. Чим се детету промене дисање, чим се само мало закашљуца, чим само побледи, чим се само мало потужи, да неможе да једе, или да га нешто боли, одмах је срце родитељско пуно и препуно бриге н страха. „Зар да нам умре и ово једно дете?" То им је увек прва мисао. Мали 1>ока је „чедо страха." II то једете теби сада поверено. А поред ђоке седи малени Стевица. Бледо је сироче. Од како се родило све је било болешљиво и слабачко. Мали стомак у малогСтевице није могао да свари никаква јела, а често су га и грчеви мучилн. Па ко ће да преброји оне силне небројене ноћи сиротих устрашених родитеља! Ко ће да преброји све оне часове што су их кукавни родитељи провели код болне постеље Стевицине! Ко ће да преброји оне болове, она полфтвовања, што су их сносили родитељи! Ваља да сам имаш