Школски лист

— 82 —

Ни у душевном развитку нема дакле ни екока ни момента, који би маркисао доба, у ком треба дете да нође у нгколу, и тако смо упућени на емниричко поље. Али овде нал.>а данрианамо, да лечницинису компетентнији од педагога, да ретпе ово нитаље. Педагози оенивајући ее па своје искуство утврдили су, да је дете по навршеној шестој години за школску наставу способно, и медицинске науке немогу нротив овога ништа да наведу. Разуме се дакако, ако је дете иначе телесно и душевно потпуно здраво. У обичиом се животу често деца раније почну да настављају, а то им слободу ограничава, мозак им се сухопарним, неразумљивим стварма теретн, па иије ни чудо, ако су така деца расејана, према настави равнодупша. Овако ђаче у најбољем случају полази нтколу без успеха. Обично ће ту телесни и душевни развитак да застане, деца ће да изгубе ону чаробну веселу нарав, оно радовање, што им нежне груди нодгрејава и у место веселог детета ностаће свезналци, стармали, кукавци, који дивни „дечији свет" не уму иише да уживају. Ово еу иак омииозни Симптоми, који свагда показују, да се у таком детету одгаја пакостан, притворан и завидљив човек, који ће у животу суровом практичком материјализму да служи. Неки су још и различите болести наводили, које из преране школске наставе постају. Ово су сигурно у заносу претеривања чинили, јер у моменту хладнокрвног расуђивања није могуће овако што тврдити, што нема никаквог научног основа. Неможе се доказати ни за једну болест, да се из преране школске носете породила, била она акутна или хронична. Сувише рано настављање врши се чешће у приватним, породичн'«'м круговима, него у јавној школи. Ако се ово чини више у виду игре, на лак начин, који не терети, онда се може допустити, ношто никакве шкодљиве носљедице неможедаима. Често се ове иреране поуке лаћају само тога ради, да дете одмах у виши разред стуии, но учитељ и.ма не само право, већ и дужиост, да свако млађе дете, које дакле није навршило барем нгесту годину, одбије, оно, које је шесту годину наврншло, у први — најнижи разред — да прими, но навршеној седмој у други и т. д. Јавна школа не треба да буде више место игре, у њој се почиње већ у позитивном знању да насгавља, у њој се разум негује и предуготовл^ава за вишу пауку или за обичан живот. Мсто се то може рећи и за све оне заводе, који млађу децу од 2. до 5. године за школу предуготовљавају. У ова-