Школски лист

— 207 —

није био заслужан само за Словенце, него и за нас Србе, пошто је својим унливом много допринео томе, да Вук Караџић постане писац, којим се праведно дичи наша књижевност. (Васпитање у Турака). Дело „Путовање по новој Србији", што га пише Сретен Л. П., а издаје књижара браће Поиовића у Н. Саду пуно је веома занимљивих бележака о старом Београду. Мећу осталим помиње се за негдање турске београдске грађане (ерлије), како су били пуни такта и предусретлшви. „Требало је онда бити, на видети њихову децу, како мирно иду из школе, без џаке и ларме. Али Турци су имали по свима малама своје „стараоце младежи" или као што их они зваху „џанбабасе". Ови су обилазили своје мале (квартове) и пазили су на морал и како се владају школска деца и мајсторски шегрти и калФе, па због тог је у њих још из детињства добро поведење служило за углед, те их је иратило до старости". (Г. Марко Викар), познати родољуб у Сомбору, сећа се сваке године добре ерпске деце. И ове године послао је управи основних школа у Сомбору 24 одабраних књижица, да се њима даривају ученици и ученице, који на годишњем испиту покажу најбољи успех. Живео! (Дар народном муЗеју у Веограду ). Гђца Катарина Ивановићева, српска уметница из Столног Београда у Угарској, поклонила је до сад народном музеју 15 ком. разних својих слика. Све те слике су у златним оквирима и од знатне уметничке вредности. Слике су махом врло велике. Али гђца Ивановићева није се зауставила само на овом иоклону. Желећи, да се њене слике а особито оквири одржавају увек у добром стању, понудила је она српској влади 1000 ф ., да се одатле образује фонд, из кога ће се интерес употребљавати на оправку слика и оквира. Ово ће б.ити нужио да се чиии сваких 30—50 година. За то време имају се интереси каниталисати. Што претекне по извршеној ирвој оправци и позлати, може управа музеја употребити на друге иотребе музејске. Српска влада примила је са захвалиошћу понуду честите родољупкиње, која је и у мору туђинства сачувала свест и понос народни. (Није истина, да је крањ Вукашин убио цара Уроша). Тако доказује на основу наших најстаријих летописа у 3. књ. „Годишњице Николе Чупића" учени архимандрпт Иларион Руварац. Ои наводи шта више, да је цар Урош преживео краља Вукашина. О истој теми расиравља у истој књизи „Годишњице" и проФ. Л>. Ковачевић. И он доказује, да је цар Урош умр'о ириродном смрћу 2. дец. 1371. год., 67 дана после погибије Ву-