Школски лист

— 198 —

сте глас Божији у нама, који нас преко разума и савести учи, шта да чинимо, а чега да се клонимо" и т. д. (стр. 8.) Тако се учи хришћ. наука, тако је уче ученици другог разреда основне школе, уче је деца (од 7 година), којима и сами наслови дотичних одељака морају бити чудни, јер они знају, да само људи и животиње имају главе, а у школи уче, да и књига има главе; па да бар има једну главу, можда би је којекако и схватили, — али то је чудовиште са 13 глава и више, па то се неда лако савладати ! Кад тако учитељка (учитељ) пита, онда она, пошто не зна целу књигу добро на памет, држи исту отворену пред собом, па пита из ље и прати у њој одговор очима или прстом; а ири том по нека (неки) миче механично и уснама онако, како ученица (ученик) говори (као што и нека девојка зева и миче уснама онако исто, као и маказама, кад сече илатно или берберин, кад шиша кога, или као што мати механично отвара и затвара уста, кад храни кашичицом своје дете, желећи да и оно отвори и затвори уста, кад треба). — А деца одговарају иа сва питања, као из књиге, „читају" на намет научене одговоре (обично сентиментално —- запевајућим гласом), и то све — „својим речима," али „случајно" од речи до речи онако исто, као што је у књизи штампано. Но у овом случају нису учитељи и учитељке толико криви, колико они, који су оваке и овима сличне књпжице одредили за школске књиге, као н они, који су их тако написали, необзирући се ни на каква правила педагошка. 8. У основним школама читају се читанке. По иравилу представљају читанке народну књижевпост у лепом избору и лаком облику. А да ли је тако у практици ? Није, него ту има свега и свашта и —ништа! Читанка је нека особита смеса; дајебар „меланж"