Школски лист

~ 306 —

за прирок, што је главна чест нрирока. — Реченица је речима исказан суд. Ипак то није потпуно пстина. Речепица је гдекад више. Него је то од чести истина. Упоредимо реченице са судом. 1. Проста реченица. Ђак ппше. Пас лаје. Ружа спада међу ружичнице. У првој је реченици изостављено неки (ђак) или тај (ђак). У другој реченици изостављено је тај или сваки или гдекоји. Неко судп: сваки пас лаје, а заборавља изнимке. Други суди: гдекојп пас лаје, сећајући се на болесне псе, који не лају. Неко судп: свакп пас лаје, а мисли: сваки пас има подобност лајаља. Други суди, да пас не лаје увек п непрестано и зато вели: гдекоји пас лаје. Ружа спада међу ружпчппце — зпамо, да се ту мисли свака ружа. Проста реченица не исказује обично суд мисли потпуно. 2. Разграната или раишрена ироста реченица може потпупо да изразп суд, ако је означен обим подмета (код опште именице; код особне не треба га означити). Обпчпо — мерило је управо произвољно — сматрамо суд за потпун, кад је обим подмета (у логичком смислу) одређен. — Проста реченица је само тада потпуно речима исказани суд, кад је подмет пли особна именпца или кад заступа особну именицу н. пр. Павле је болестан. Здрав сам (ту је подмет ја, ппсац тога чланка). 3. Сложепе независне речениг^е. Павле пише, а Марнја чита. По Стјуарту Миљу заступа та реченица ове трп реченице: 1. Павле пише, 2. Марија чита, 3. судови ти имају се узети за случене, упоређене, спојене. Така реченпца заступа дакле три суда. 4. Сложене независне суиротне реченице. Павле пише, али Марија чита. Та реченица застуна по Ст. Миљу ова четири суда: 1. Павле ппше, 2. Марија чита, 3. та два суда су међу собом упоређена и 4. међу оба нађено је нешто несугласно (спор — нека