Школски лист

— 131 —

п праведно се може њом да поноеи. Аликао да су многи превидели, да модерна школа захтева велике жртве како од државе и онштина тако и од учитеља. Многе општине у нас показале су у том погледу хвале вредну пожртвовапост. Алида лии свиучитељн чине све што могу? Нема ли их многих, којн кад сврше школске часове, мисле да учитељски позив од њих нпшта више ие захтева ? Какво место заузима у нашим школама гимнастика? Коли к о учитеља излазе с децом у поље? И код тог излазења у поље хоћу за сад да се задржим. Пролеће је и природа се обукла у своје најбујпије одело. Са свију страна струји по пољу животворан ваздух и благо ономе, ко може по њему да се креће. Слатке песме лакокрилих тица блаже ти душу, а шарени лептири пуне ти груди весељем. Учитељу ! који са оданошћу и одушевљењем вршиш свој свети позив, поведн сада ученике у иоље. Не обзири се на то да ли си у вароши или у селу. Немој се задовољити, да им даш савет, да сами иду у поље. Пођи ти с њима, од тебе нека уче да виде, да уживају. Ту ћеш наћи најзгоднију нрилику, да утврдиш свој уплив на новерене ти ваепитанике. Једап сат у пољу с тобом обогатиће њихово иознање и знање више, него недеља проведена у школској собн. Колику предрасуду о овој илпоној животињи или биљци, о којој природној појави, штојује кућа однеговала, угушићеш ти ту у клици ! Игра п иесма, што нигде не одјекује тако љунко са младих гроца као у пољу, донеће крепост млађаној снази. Инећеш ли зар у ништа ценити ону топлијуу љубав, што ћеш ју тим путем стећи у својих ученика и која у школској настави тако много вреди! И особито у варошима су таки излети неопходно нужни. Колико има варошке деце, што одрасте, а незна да разликује пшеницу од јечма, овас од проса? Колико их има, који ће воћке •у цвету разазнати? Никад се те ствари не науче у школи као што треба. Слабо ће ту помоћи слике и модели, слабо учитељеве речи Све су то наочари, које никад не могу да замену слободан поглед у мајку природу, ту најјаснију и најлепшу књигу. Пр е НеКи дан сусретох ученице овдашње једне школе, које се управо с учитељицом враћаху из поља. Свима беху РУке иуне цвећа. Какво весеље, какву радост издаваху њихова невина лица! И иа челу учитељице сјајила се радост, зацело са уерећавајућег уверења, да испуњава дужност према онима,