Школски лист

— 163 —

зпва пити је довољна, да исхрањује целу породицу. Начин садањег иостављања учитеља у многоме је не достојан и не пружа никакве гаранције, да ће увек бити изабрани најбољи кандидати. Још и данас може се читати, како општине захтевају, да пм се кандидатп лпчно представљају. То штетно утиче и на дисциплину, без које школски организам не може да буде и једва ће бити и за нас другог излаза из те невоље него да иређемо на ма п огранпчено наименовање, јер као другде тако би и код пас ослобођење учитељства у тој тако важној ствари од свемоћи његових иеносредних иатрона благотворно утицало на бољи друштвени положај учитеља. Закон о учптељској мировинп чека већ толике године и као да је већ на жалост за многе наше учитеље поступком државне власти постао излишан. Али то не ослобођава сабор од дужности, да своје старање посвети бар томе, како ће у будуће да буде и како ће се састарати они, који не беху још приморани, да ириступе никојем државном Фонду. Сабор ће посветити озбиљну бригу нашим вишим девовојачким и учитељским школама, којих и спољашње и унутрашње уређење издаје многе мане. Нарочито се ваља постарати за то, како би што бољи ђаци долазили у учитељске школе, те да учитељски подмладак буде што ваљанији. Досадањи надзор школа већ је у начелу напуштен. Епархијски школски надзорници, који су једино одговорни епархијским скупштинама, могли су поред тог свог Форума ио вољи да одређују себи свој делокруг. Али сви, који су посвећени у живот школе, слажу се у том, да школе не могу постојати без стручног надзора и биће озбиљна задаћа идућег сабора, да се исти уредп што целисходније. Са многих страна истиче се потреба, да се више нових, поглавито стручних и хуманитарних, завода оснују. Сабор ће имати да решп, колико су така захтевања оправдана и у којој се мери могу остварити. Наш автономни живот за иоследњих десет година показао је на жалост, како и тако лена установа као што је самоуправа може кржљавпм плодом да рађа. Дакако да томе није крива самоуправа, него несретно појимање исте од стране оних, који су јој по свом положају и традиционој моћи стављени на чело. У таким рукама морао је точак автономије да се укочи, јер им на жалост беше главна брига, да начело автономије до-