Школски лист

— 45 —

у овој књижиди израђен је материјал, који се има предавати из отачаственмце у другом разреду основне школе у кнежевини Србији. Она је израђена но наставним начелима садањости. Познавање домовине почиње школоМј отуд се нрелази у школску дворану (двориште?), на улицу и т. д., те се тако постуиним ширењем познавања долази најпосле до иојма о срезу, округу и држави. У разлагање су уплетене како ваља разне приче и иесмице, које нам је у великом броју дао наш песникпрвак Ј. Јоваповић Змај, одкако се посветио дечијој књижевности. С те стране нема књизи замерке и учитељи ће ју радо у руке узимати. Писац истина вели, да је намеравао, да даде ручну књигу ђацима, али ми судимо, да за тако мале ученике нису никакве ручне књиге, а најмање ручне књиге за отачаственицу. Има неких места, која би желели да се изосгаве или прераде, ако дође до другог издања. Каква дидактичка цељ треба н. ир. да се ностигне питањима као што су: „Личи ли иас на овцу" (с. 18) или „личи ли коњ на краву?-* (с. 22.) Одговор ученика, којл гледају само иа облик, што им га пружа целина, биће на ова питања врло кратак и то разуме се у негативном смислу; а то слабо вреди на овом степену за развијање разума. Има и појединих израза, које треба поправити. За овце се н. пр. вели да су „.млого глупе" (с. 19.); „виногради се сеју " (с. 35); „на граници роди гиишарка" (с. 36), баш као да је шишарка какав нлод; „година обичиа" (с. 50) уместо проста. Говорећи о разлици између људи долази писац и на богаташе и сиромахе (с. 28.) За представљање те"разлике узима он као супстрат ученике. Који купују сами школске књиге, то су синови богатих родитеља, а којима општина даје, то су синови сиротних родитеља. Сви се недагози у том слажу, да тако разликовање деце није умесно. Подела ученика по имању њихових родитеља противи се свима правилима васпитања, немау њој никаквог васиитног момента и учитељ треба добро да се чува, да ту разлику потеже. Најлмшије су иснале оне страпе, које говоре о метеорологији. Ту се учи баш гороиадним стварима. Шта је ваздух? Писац каже, да је ваздух ладовина (с. 38). „Ваздухом дишемо" (с. 39.) уместо: ваздух дишемо. „Ветар је заљуљани ваздух , кога и видимо (?) и чујемо" (с. 39.), а тако је и „промаја заљуљан ваздух" (с. 40). Види се, да г. нисац не уме да разликује појаве од њиховог супстрата. „Кад се вода на ватри у бакрачу загрева, претвара се у врло ситне водене мехуриКе. Ови мехурићи зову се иара ." (с. 43.) А зна се, да је пара ваздушасто тело, а водени мехурићи иду на сасвим другм лист. Али све то није ништа према ономе, што нам г. писац говори о муњи и грому. Да наведемо то дословно као куриозум, какви иојмови постоје још у деветнаестом веку и то у кругу учитеља, учитеља велим, који хоће да уче не само мали круг деце, него све своје садругове и сав народ. Ево да чујемо : „Доста пута иара у облацима постане тако заааљива , да се сама од себе заиали , па је за то (! ?) зовемо електрична иара. Чим се само додирну два облака с јелектричном паром, одмах из њих скочи велика варница , коју зовемо муња. Ако је електрична варница ма-