Школски лист

веома лако овакав правопмс научити, али је при свем том ипак нужно да учитељ одма од ночетка вежба децу у иравилном нисању, особито ваља да настојава, да сви ученици умеју добро разликовати гласове: ћ и ђ, ч и џ, с и з, ш и ж, и да се брижљиво вежбају у написивању сваког писмена тако, да ни једно писме не изостане. Искуство показује да се правопис најбоље даје научити очигледним посматрањем, и поправљањем написаних реченица. С тога је добро да учитељ деци чешће показује написане реченице и речи на школској табли, и да им најпре каже, па онда да их исиитује: зашто се свака поједина реч тако а не иначе пише ? Боље је одмах с почетка предупредити погрешке, и сачувати децу од њих него их напустити да у почетку пишу којекако и неуредно, на тек у старијим разредима одучавати их од неваљалог нисања. Такође има учитељ уз писање из малена учити децу даном ириликом написивању и значењу знакова застајања. Говор. читање и писање иду у народној школи успоред једно с другим и треба једно друго да подпомажу. Кад већ деца науче писати у првом разреду, онда се предузима у другом и у старијим разредима брижљиво вештбање у писању и то пренисивањем и писањем на памет по казивању. Нреписивање је лакше за децу. С тога бих одсвоје стране нрепоручио, да се оно из реда у другом разреду употребљује, а с писањем по казивању да се нехити, него да се оно тек у трећем и старијим разредима народне школе редовно предузима. Овде ћемо за сада само о преписивању говорити. Преиисивање бива овако: учитељ пре школског часа напише на школској табли ону реченицу, коју ће деци за писање задати. У старијим разредима напише учитељ две или три реченице или цео какав мален састав, н. ир. приповедчицу, опис, нословицу и т. д. Кад дође одређен час за нреписивање учитељ упути децу да пазе на таблу и да сваки у себи са табле прочита дотичну реченицу, а прозвано дете чита ту реченицу на глас. Дотична реченица на табли треба да је но правилима краснописа лено, а при том и правилно написана, како би се ученици и у обзиру на краснопис и правонис угледати могли на оно што је написано. При том учитељ нажљивим учини децу да се чувају погрешака у преписивању и код појединих речи каже им зашто се оне тако нишу а не другчије. После тога деца за тихо вештбање преписују са школске табле оно што је на њој написано, а учитељ мотри на свако дете при писању да лепо седи, и перо да држи како ваља. Где је више разреда учитељ предузима у то време радњу са најмлађим разредом, који тада учи писати и считавати, а на ону старију децу мотре прваци из скамија од њиховога разреда. У школама са више разреда, иреписују ученици за тихо вештбање из дотичне своје разредне читанке поједине реченице или омање описа и приповедчице.