Школски лист

— 355 —

на то, да морају клати животиње и хранити се њиховим месом, него се хранише и сада се хране биљном храном, која је много здравија, а не стаје ничијега живота док се до ње дође. Мајке, и у опште женске, рекао би човек, да више маре за животиње. Ади то само тако изгледа Зар се то зове заклањати животиње, кад каква „нобл" госпођа ували у крило своје голишаво нсетанце. иа га глади и љуби, да се човек управ ишчудити не може толикој драгости — а овамо јој се на глави све лепрша лепо перје од корисних тица? То нису заштитнице животиња, него, скоро да бисмо могли рећи — мај лунице паришке моде, Кад већ никако не могу бити без тичијег перја, него читаве тице мећу еа шешире, онда би, ио што и онако носе превећ велике шешире, вредан био препоруке предлог једног немачког шаљивог листа, но коме би најбоље било да женске одселе носе шеншре у облику правог кавеза и у њему да држе живу тицу ; тако се бар не би толике корисне тице таманиле! Али нека нас нико рђаво не схвати. Ми це мислимо да се иде тако далеко, као што су ишли стари Грци, који су у Атини неког дечака на смрт осудили за то, што је убио једног врапца, који је у храму Ескулапову своје гњездо свио. Доста ће бити ако родитељи учитељи нејач нашу толико оплемене, да се она од срца радује, кад може нахранити гладну живад, напојити жедну квочку с пилићима, а да им се гуви кад виде да когод те животиње мори глађу и жеђу. Радостдечија кад пусти тицу на слободу, а жалост, кад опази верног чувара кућнога пса, да пред вратима куња, онравдава наду, да ће то дете примати к срцу, кад сустигне жалост његовог ближњега, речју, да ће постати човек доброга срца. И овде важи она народна реч: „Док је дрво младо, ваља га савијати." За тогледајмо да за рана дечије склоности на добар пут наведемо, при том добро разликујмо истину од притворности и Фарисејства. Историја светска нам даје више примера, како се навике дечије могу да развију до нечувених гроза. Тако нам историја римска вели за цара Дометијана, да је у детињству своме хватао муве и натицао их на иглу, а после, кад је постао царем, починио је свирепетва, којимаје тешко наћи равних у историји свега света За Карла IX. се вели, да је, као мало дете, највећма уживао, да хвата леиирове, скакавце и друге помање животиње и да им откида главе. Род тога посла донела је чувепа и страшна Вартоломејева ноћ. — Од оваких слика одвра-