Школски лист

— 164 —

Каква голема туга огорчава нам последњи самртни час, кад помислимо, да остављамо нашу децу неспремну, неизведену и неупућену на прави и погатени пуг и да не живе на радост и понос, него на срамоту и поругу себи, својима и ономе народу, коме припадају. Колико бола, колико гриже савести осећа многи умирући отац и мајка! Да недођемо до те ужасне одмазде, треба да родитељи будним оком прате развитак своје деце. Увек имајте пред очима, да је будућност, срећа или несрећа ваше деце положена у вагае руке. Немојте српски родитељи да грешите, на да вам после за те грехе ваша рођена деца трпе не заслужепу казан. Пазите очеви и мајке на васпитање и образовање ваше деце, на њихово дугаевно и телесно развијање. Васпитајте их речју, делом, а по превасходству добрим иримером. Гледајте, да им дате у насљедство што више саособности а што мање захтева, што више умешности а што мање жеља Само на тај начин одговорићете своме задатку, који вам је као родитељима сам Бог дао; само тада ћете моћи мирно и спокојно умрети и само тако и тим начином доћићемо до жељеног, ваљаиог, моралног подмладка, на коме лежи спас и напредак целога нам народа. А. Р. П. учитељ.

СА1ЧЕВ0 ВЕЧЕ Превео М. Симеон Кончф, народни учитељ. Имаде тому већ више времена од како изучавам живот и дела олавнога васцитатеља човечанства Песталоције. Понајпре сам хтео да у којем часопису наштампам његов живот, што ћу, ако цовољне околности наступе, и учинити. То ме је довело на мисао и жељу да његова најзнатнија недагошка дела преведем на српски. Прво му дело ево сам превео за „Школски лист", а кашње кад иреведем сва, издаћу их у засебној књизи. Ну пре но што иочнеш читати само дело, штована публико, ево ћу ти у неколико речи описати судбину његову. Дело ово наштампао је ирви пут Изелин у својим ЕФемеридама. Кашње је прештампавано и ирерађивано, ал је најважније онаково, како је први пут светла угледало и по том сам га првом издању и превео. Много је времена ирошло док се увидило, да је дело ово велике цене. Тек најновије време упознало му је вредност и почело ценити ова „златпа зрна у сребреној љусци." Ево их : Човек, који је и на престолу и у сени колибе исти, човек својим бићем, шта је он? Зашто нам то не кажу мудраци ? Зашто не разабиру