Школски лист
— 306 —
народних прилога у крилу своме срп. велику гимназију, која се данас увршћује међу прве заводе државне ове врсте; она је тако и пре десет година примила у наручја своја и срп. вишу' девој. школу. Заузимањем и помоћу синова ове оиштине поникло је овде и срп. народ. позориште; а упливом истих синова подигла се у вароши и она красна срп. основ. народ. школа у николајевској порти, што служи на понос народу, коме је намењена, и на дику и славу вароши, и онима, који су је засновали. Са тих својих лепих страна општинских и њених честитих синова стекла је ова општина поштовања у држави и поверења у народу своме: те је тако и одликована преселењем „Матице Српске" у њену средину. Та будна свест за народним бољитком прати и данас ову општину и њене синове, јер ево она не престаје приносити жртве на олтар просвете народње. И ова данашња светковина, ова нова зграда, нова весница народне лепше будућности показује нам јасно, да ова општина Једнако тежи, да усрећи све синове своје, јер ево подиже и у овом раштрканом колу нашега народа један светиљак, који ће га чувати, да се не изгуби у таласима светског комешања и надм а ,тања. А то заузимање, тај рад, то је господо и браћо једна од најплеменитијих тежња, то је један од најкраснијих радова, који нама људма приличи, а најважнији, који нама Србима у део пада, јер је просвега наша данас једини штит против спољних непријатеља и најјача обрана против туђинштине, која нас ево опасује са свију страна и прети да нас својом јачом културом стеени и уништи; па те замке туђинске кадра је само просвета и добро васпитање раскинути, јер просвета је као оно миш, што полако разгриза окове незнања и ослобађа народну снагу и величину те тим постају и мали народи велики, и мале државе снажне. Васпитање је браћо врло важна ствар, и о њој би се дало млого говорити, ал ми ћемо овде тек у кратко да обележимо њену важност. Тек само васпитањем постаје човек прави човек а рођење је само зачетак човештва, васпитање развије дарове у човеку, који би без васпитања учмали и заспали, те би човек остао као животиња. Тако се прича, да је једно дете случајем неким доспело у шуму и ту је одрасло одгојено медведицом; то дете је до своје 6. године ходило на четир ноге као и животиња, лајало и мумлало као животиње и није знало говорити, ни мислити. А кад је допало опет у руке људи, постало је об-