Школски лист

— 370

њихов расцеп нанео огромну штету развитку нашега народа, то признаје данас у нас сваки родољуб. Алп коб историје лежи још једнако над нама и Срби и Хрвати ностоје још и данас једнако као два различита племена са засебним народним животом. Поред свега јединства речи душевне се њихове стране битно разликују. Не само вера, него и њихови народни обичаји и све што је са тим у ближој или даљој вези дели још једпако једне од друге. Хоће ли се тај јаз једном испунпти и хоће ли кадгод једна реч значити и једне осећаје. то је питање времепа, а родољубива је дужност свију нас, који се поволшом решењу тога питања надамо, да тај час свом снагом ускоримо. Пут, којим ће се то постићи, једино је проевета п споразум. Насилна средства кваре баш ту посао и не рађају никаквим плодом ни кад их се лате самосталпе државе, као што јасно показују толики примери баш из наших дана. Стављати у задаћу школе однарођавање — а тако се изводи школски закон према нама Србима - значи мразити школу народу и задржавати нанредовање просвете, која нас једина може опет сјединити. Постављати већ сада Форму за то преухитрено је и кобно по цељ, коју сувременици могу само да припреме. И збиља су Срби на свима странама у троједној краљевини незадовољни са школским законом Сви наши листови пуни су података о томе. Мислимо да право тумачимо узрок том незадовољству, кад га налазимо у осећају Срба, да школе нису више њихове. Народ, који хоће као такав да постоји, не може данас да се лиши школе. Она је бедем народности и отргнути тај бедем народу значи подсећи жиле његовом посебном животу. А српски народ у троједној краљевини има сувише развијену свест о својој народности, да неби приметио тај атентат на његово битисање. Православна вера, тесно скопчана са српском народношћу, нађе се у комуналним школама више мање заиостављена и занемарена, стаде се њеним вернима проповедати верски индиФерентиззм и већ се тако мало на њу обзирало, да се није сматрало за нужно, да лице, које наставља српску децу, буде православне вере. То се особито види на женским школама, где су учитељице будућих сриских жена и мајака — особито у горњој крајини — скоро махом римкиње. У дечачким школама није могла из обзира на црквену службу да се употреби у толикој мери та небратска тактика, која оздојеђује и најпитомије Србе и која је морала да изазове њихов отпор.