Школски лист

— 187 -

она и управља. „Таленат се развија у тишини а карактер у животу." Ове нам песникове речи кажу, да је тек живот са својима борбама и бурама права школа карактера. Развиће карактера не нада дакле у добу школских година. 1Та ипак има школа срестава да развиће карактера или унаиреди или устави. Није свеједно, држи ли се школа принцииа саморадиности ђака или механизма, да ли у школи влада веселост и равнодушност или огорчење и опакост, да ли учитељ увек и свагде највише иази на иравно расноложење или се задовољава самим успехом. Пошто се карактер изјављује тежњом, оснива се на развићу воље. Вољом нако не управља само снознаја него и чуства. Целовитост чустава и расположаја, што у души постоје, назива се душевност. Развиће карактера оснива се дакле и на душевности. Развиће душевности и воље морају ићи раме уз раме, ако треба да се развије добар карактер. Дистервег означује душевност не само као врело чустава, него шта више и као корен разумна делања и као темељ енержије и карактера Филозоф Шошнхауер иде још даље, јер морално делање свађа на „сажалење" дакле на чуство Њему је душевност прави извор нравности, а питање душевнога развића било би главно питање васнитања. РазвиИе душевности оснива се на развићу чуства. Осим чулних чустава има и симпатичних, естетичних, интелектуалних, моралних и религијозиих чустава. Симиатична су чуства она, која се разбуђују туђим добром и злом. Сажалење, сувесеље, ненавист, злурадост, итд. јесу дакле овакова чуства. Деца имају у онште велику склоност сучуству. Јасно је као сунце, да сучуство и сажалење могу да натерају вољу делима милости и љубави, нравнима делима. Васпитач ће дакле њези ових чустава обратити велику бригу. Да се разбуди сучуство, мора учитељ настојати, да у својима ђацима узњегује ноштовање и љубав л,уди. Ђаци морају с тога да познавају особито добре стране људи али тако, да их не обухвати једнострани оитимизам. Скандалозна литература ие сме ни иајмање бити иозната ђаку. Човек треба да у паставу изађе у свом достанству и крепости. Религијозни поглед света новишује достојанство човеково. Песпичтво, црквепа и светека историја давају богат материјал, којим ће се у ђака усадити штовање и љубав људи. Учитељев пример у његову сажалењу људи и људских удеса никада не ће нромашити уписка на децу. Веселост школе, иријазност и доброта учитељнва и унанређење ђака разбуди ће у ђаку чуство захвалности и уеки духовни саобраћај са саученидима преокреће се у сувесеље, сажалење, сношљивост, отвореност, праведност а то су клице друштвепих крености. Невоље људске нека се описују ђаку живима бојама, и нека се ђак рано учи, иренети се у ноложај других људи У повестничкој настави можно је то само бијограФијама. И ириродне науке морају описима из живота индивидуа разбудити сучуство ђаково. У ту сврху основали су ђаци у појединим земљама друштва на обрану животиња. Чуства, која се пробуђују иредочењем љупкости, лепоте, узвишепости називају се естетична чуства. Она наетају суделовањем душевности са чуловношћу. Естетично чуство може да буде богато врело чистих