Школски лист

— 217 —

гимиастичке вежбе у наставу народне школе. Ипак се с различитих страва приговара, да је школа још увек научпа школа и да вољу не негује у оној мери као разум. С тога се на овом месту захтева, да школа прими и Фребелов нринцип рада. 2. Према томе како ствари према њиховој вредности одењујемо, настају тезкње и склоности или пак отклоности (одвраћања.) У нашем мишљењу и суђењу има дакле за нашу вољу поткретљивих мотива. Има система етике, који право оцењивање ствари означују као највиши морални принции. Коменски каже : „Прав суд о стварима права је основа крепости." За наша дела и недела јамачно није свеједно, да ли н. пр. знаност и уметност, образовање народа, онште благостање, разумну слободу и осигуране правне одношаје, сматрамо и ценимо за велика и племенита добра, и да ли наиротив незиање и заблуду, социјалне неразмере, уставе правна стања, деспотизам и т. д. држимо за велика зла. Да се привреди нраво мерило за оцењивање такових ствари већма се мора старати живот но школа. Но и школа може овоме доста доирипети, кад унапређује јасно мишљење, самосвојан рад и нравна начела. Овим даје школа младоме човеку правац за васцели живот, челичи његова осведочења, која га управљају у борби с противностима и потпомажу развиће доброга карактера. Историја по именце даје много згода за расветљење одношаја и стања народних. 3. За развиће карактера потребна је известна мера слободе, јер без ње не може бити хтења. Да дакле склоности дечије самосвојно раде, несме никада да у школи влада десцотичан дух. Деспоте нису никакви васнитачи. Нанротив мора да ировејава дух добростивости и љубави; јер он у деци буди весеље, добру вољу и простодушност (отвореност.) Жан Пол вели у својој „Левани": »Веселост и добра воља је небо, под ким све успева, осим отрова. Добра је во.ља уједно и земљишта и цват крености и њен венац." Где школом провејава веселост и добра воља, ту се развија свака снага дечија, као и нунољци биља на сунцу; ту су деца управо онакова, какова су, отворена и нелицемерна; ту се тек развија друштвена отвореност (искреност) и иростодушност, а тиме и истинитост, што је апсолутно нотребно за радљивост нравних склоности дететових. У таковој ће се школи и иослушност лакше успоставити. У свом делу „0 иедагогици" вели Кант: „За развиће карактера требају ире свега три ствари: аослушност, истинитост и друштвеност." У претресу о „друштвености вели: „Деца морају бити отворена и имати тако јасан ноглед као сунце. Само је весело срце способно, да му се допада оно, што једобро." — И Хербарг означује за прво дело у васпитању, „да ставимо децу збиљом и једрином у такав положај, који им је у целости угодан и за друштвену отворенос.т повољан. Као год што десноција изазива подмуклост, лицемерство и пакост, тако ће исто дух добростивости и добре воље унапређивати искреност, истинитост и наклоност дечију а тиме се иолаже основ нравна карактерађакова. „Човек, који лаже, не ма никакова карактера," вели Кант. Тек под владом веселости и благоволења може да ојача воља дечија. Развиће воље права је задаћа васпитања. Само кад дечија воља иође кривим правцем, мора се сломити.