Школски лист

— 35 —

највећма лаж и непоштовање старијих а ишао је за тим, да навикне децу на ред, тачност, послушност, да говоре и творе истину, ла су вредаи и да су пристојни. Те су врлвне из младости пријонуле и за Кера, те се и он као учитељ у млогоме држао оне Хеглове изреке: „Васпитање је навикавати човека да постане добар." — Кер је од свију предмета највише био заволео музику и толико је био заузет, да је свога сиромашног оца приволео, да му набави нов гласовир, око чега је толико радио, да чисто превазилази снагу човекову. Он је ретко кад пре ноноћи легао за све три године свога учитељског спре ■ мања у Готи и бко је дотерао дотле, да је сам компоновао и то с врло добрим усиехом, а свирао је нотпуно на гласовпру, оргуљама, виолини, челу, трумбети, Флаути и др. Није одлазио никуд у безпослице; од куће до школе и од школе до куће био му је сав провод, тек недељом је одлазио својим родитељима у походе. Од тумарања и излишног трошка чувала га је сиротиња, велик посао и савети његовог ујака и родитеља, ал зато је ипак био увек — као што сам с неким поносом веди, весео и задовољан, јер није познавао никакве страсти, није се навикао на излишне потребе, на које су се били навикли млоги његови садругови. У оно се доба спремали приправници у Готи 6 година и тек онда су пуштени били на испит учитељски, а Кбр је све то изучио за 3 године и учитељски збор прогласи га за способног и припусти га државном учитељском испиту. Међу кандидатима био је он најмлађи, испит је трајао два дана и он је из свију предмета, па и из музике добио одличну оцену „1." Кад је испитна комисија ирогласила резултат тај, да је добио из свију предмета „1", осећао се, вели, даје најсрећнији човек на свету. У својој 20. години већ је био за привременог учитеља на грађанској школи у Готи постављен. Ал да видиш невоље, кад је дошло до правог рада у школи. Не зна с ког ће краја да почне, не зна како ће да казује. Сад сам се, вели уверио, да у приправничком заводу нисам по правди оцењен. План је, истина, био прописан, и он је свом снагом заузет био, да што више и што боље уради, ал бадава; деца све гора, не слушају, лармају. Он их моли, приклиње, прети, не помаже! Не остане друго него батина , тако је он мислио. И заиста почне он батином световати и учити; али нуто белаја! Што он више бати-