Школски лист

— 89 -

вању и несаглашавању које међу њима спази, преварити неможе. Он може све предмете који га окружавају, са више или само са једне, са боље или горе, са користиије или шкодљивије стране себи представити; он може ствари које се ни најмање једна с другом неслажу заједно скопчати или спојити, а друге које тврда свеза спаја својевољно "раставити ; он може какав предмет за основ другога држати, који на њега нема баш никаква уплива; и што мање он снагу свога ума унражњава, што небрежљивије и безбрижније њу употребљује, с тим чзшће мора он такове погрешке у мишлењу, пресуди и закључку чинити. Дакле много од тога зависи, да ли деца имају у оно време, када почињу те снаге употребљавати, кога поузданог учитеља, који ба њу не само од странпутица одвраћао, и ако би заишли опет натраг доводио, него који би њу правој задаћи и цјели човечијој упућивао. Дечаји се ум мора на разнима предметима уцражњавати и то тако, да она мало по мало до таке готовости дођу, да оно што знати желе сама испитују и пресуђују, право од лажног лако разликују и при испиту и пресуђивању увек најкраћи и најсигурнији пут узму. При томе нетреба децу само у некима правилима мишлења поучавати, него гву при свакој прилици опомињати ваља на пажњу, да ли и зашто су она право или погрешно мислила или судмла. То бива зато, да би се цеца временом могла из свог ооиственог искуства научити препоне, које њу у раду задржавају, и добитке, који њој тај рад олакшавају, познати. Ово је врло у опште узето, зато ћу сада пажњу више на поједине делове тога нредмета управити, да би се боље схватио. Предмет, о коме хоћу да говорим, није лак; јер и најбољи нрописи нису у стању све тешкоће, које се при томе иокажу одклонити, и ирактика је у томе предузећу најсиособнији учитељ. Ми треба да увек нред очима имамо ова оишта правила. Дечију радозналост нетреба ућуткивати. Она по себи није никаква погрешка, него је управо јак нагон и добро средство да деца разумна и мудра иостану. Када се радознала деца ћутању присиљавају, или јој се пребацује да су због тога ненристојна и да каштигу заслушују, — таковом је поступку обично узрок незнање или гордост, или лењост. Наравно да се деца морају пристојности учити, а особено да се онда пристојна ноказују, када се у друштву стране особе налазе, које пису за љубав њину, него родитељску дошле. Родитељи би и учитељи најлепшу нрилику за поучење пропустили, када би од деце изискивали, да она само неми слушаоци буду. Они несмеју никада на дечија иитања одговарати са малозначећим: јесте или није. него увек тако, да би деца о ономе што знати желе добро поучена била. Ту прилику љубопитства треба употребити, те децу са нитањима навести, да она сама одговор погоде. Ако су њима питања такова, да им родитељи или учитељи немогу на њих одговорити, то требају они, у место да се на то срде, да питајућима разјасне, да тај одговор знања изискује, која деца јога немају и која ће она питања тек временом ако се трудила буду разумети; — али ни на који начин ие треба јој одговор одбити. (Продужиће се.)