Школски лист

- 103 —

њака у створу тога цвета, у Форми његовог листа и у саставу његовог семена нашло. Показати јој треба колико би могла она још код ове или оне ствари примјетити да их нису овлаш прегледала и да су се дуже код њих и око Њ',1Х забавл>ала. Тај би начин много више користи принео, не^о најозбиљније ономене на дужност и најстрожије каштиге због небриге. Деци треба и о најнезнатнијој ствари јасне и тачне појмове давати. Много је б. ље да сто ствари ни најмање незнају, него да исте себи рђаво и овлаш само представљају. Много је боље да јој на питање неодговоримо, него да јој двомислено и нетачно одговоримо. У првом случају деца знају да су у тој ствари још нззналице и да могу ту оскудицу временом поправити и надокнадити ; напротив у другом држе да су доста о тој ствари поучена, те због тога остају пуке незналице. Обично су први појмови које у поуци добијамо основ свију осталих. Ако су ови појмови несавршени и варљивч, то ће се штетан уплив од њих врло лако осетити. Први утисци или прве представе најдубљи корен ваћају, — па сада били они на истани или превари основани. Када дакле човек до зрелих година дође, то своју ногрешку увиђа, па ипак мора врло предосторожан бити, да га како год његове представе и пресуде непримјетно на странпутице не заведу. Када се н. пр. детету рђави појмови о створовима овога света дају, те му се приповеда о вешгицама, вампирима и гвоздензубама, — зар се неће то у његовој души дубоко укоренити? Њему ће тешко иасти оно, што је дуго за истину држало и у старијима годинама за неистину прогласити. Па баш и ако он по времену ту заблуду са истином промене, то ће га они утисци од нрвих иредстава и против његове воље на рђав закључак навести, те ће се плашити и бојати онога. што у свету нема. Није ли дакле ту узрок погрешно васнитање, што се нека сујевјерија искоренити немогу ? Деца не треба да оно уче што не могу без других предзнања разумети. Ми неможемо њину способност по својој мерити, и нетреба њу у онима предметима поучавати, које једва ми сватити можемо, или о којима смо ми појмове тек у зрелијима годинама добили. Залудно би било деци о абстрактнима нредметима говорити, јер са таковим предавањем ми би деци учење омразили и оиа би време и снагу у тартањ губила, а на њино иамтење неби такови предмети никаква утиска учинили. Само оно неможе време збрисати, што ми са размишљењем учимо и што наш ум или наше срце забавља. Дакле, петреба њн.чо паштење обтерећивати са речма које деца неразумеју, него треба њој — ако је можно — предмет пред очи ставити те онда о њему говорити. Човек свој говор највећма злоупотребљава када о онима ггредметима или стварима говори, које неразуме, или о којима неке збркане појмове има, и то због тога, што је тако у младости обучен мислити. Ево примера. Када би се деци о онима речма говорило, које она неразумеју, — шта би се одатле изродило ? Деца би речи сад на згодан, сад на недотунаван начин, — као што случај собом доноси, — употребљавала, и то ба она и у старијим годинама тако чинила. Речи су знаци богатства нашег духа, али то је богатство само голо уображење ако ми значење речи незнамо и не појмимо. (Продужиће се.)