Школски лист

— 58 —

томе времену учини доброга, то остаје до гроба у детету, као што се и учињено зло не да лако искореиити. И ми нисмо од опих, који верују у ону изреку лорда Палмерстона, да су „сва деца рођена добра". Шга више ми би нре били готови, да до пикле верујемо речима Хига, који вели: „у човеку станује звер". У детета иревлађују нагопи. У њему не влада разум иего тело. Али у коликој мери буде разум превлађивао тело, у толико се оно већма душевно подиже. Ма да код детета превлађује нагон, ипак оно пеће учинити памерно нитковлука, на то га мора пеко нодстаћи и иобудити. Дете сачуваио од хрђавих околности није вешто да лаже, мрзи, пре, зире и да се свети. Оно не познаје те ствари. Склоиост на зло то је такова клица у срцу детињем, која се неће без нашег утицаја развити. Мудрим руковођењем, од стране родитеља, може се та склоност, ако не код сваког детета сасвим уклонити, а оно барем смањити. Да се дете изведе на правн пут и да се у њега усаде само добре врлине, неопходно је нуждпо, да они, који васнитају децу, имају пре свега довоњно истрајности и толико разбора, доброте и власти, да могу над собом владати. То је тако важно васнитпо средство, да се без њега готово неда ни замислити о повољном успеху у васпитању. У оиште се приписује на децу сва кривица, а родитељи се проглашују за невине. То погрешно мишлење проистпче из још погрешнијег схваћања, да у родитеља има доволшо склоности, воље и истрајности, а у деце су само мане. Али се баш напротив може да докаже, да је миого више кривице у родитеља него у деце. То може да приметии обично око; јер имамо довољно прпмера. Какво васпитање да прими дете од матере, која ненрестано виче, грди и ларма! Какво милосрђе да усађујемо у срца наше деце, кад на њихове очи бијемо, злостављамо, па баш и убијамо животнње! Колико се пута може видети, како мати своје дете, што је ово нехотице се озледило или ударило, најгорим га речима наружила и избила! Кад се овима неупутностима родитељскима још додаду оне силне забране, што их родитељи деци својој сваки час издају, а које нису нимало потребне, онда је јасно као сунце, да су баш родитељи криви, што деца те неупутности чине „Тешкоће васпитања имају свој извор у манама, које имају и родитељи и деца". И све дотле док родитељи не буду имали способности за вршење васпитачких дужности, владаће та општа тужба, да деца радо чипе опо,