Школски лист

— 127 —

да ће се томе сваки, који се год и по закону и по осећају осећао буде народним учитељем, овоме братскоме иозиву и одазвати. У то име добро нам дошли ! Из седнице учитељског Збора, држане у Сомбору 2. Августа 1886. године. Ника ГрујиИ Стеван АрсеновиК Јован Благојеви/1 иредседник. иотаредседиик. иеровођа.

ШКОЛА И ЖИБОТ. Међу нама данашњим даном нема већ ваљда више људи, који не би биди уверени о великој важиости школа; шта више данас се у опште признаје, да само онај народ напредовати може, који има довољан број ваљаних школа. Школа сама по себи није цел, него средство, коме је задатак, да млађани нараштај за што честитије и подпуније делање у животу спрема. Учитељи треба да о овој задаћи школе јасна и чиста појма имају, јер само ће тако кадри бити свој иозив достојно извршити. У човечијем животу разликујемо матерпјалан, душеван и моралан иравац. У сваком овом правцу има човек дужности, које му савесно испуиити ваља, ако је рад свом определењу да одговори. И школа, па била она ма каква, ваља на испуњење ових праваца да смера, ако хоће свом правом задатку да одговори. Сиособности не донашамо са собом на свет, него само осетљивости, те се тако способпости поред целисходног утиска до највишег степена развити могу. Па баш школа има тај задатак, да дремајуће душевне способности пробуди и за схватање онога, што је истинито, добро и лепо, сиособним учини, да младежи о материјалном, душевном и моралном свету нужна знања пружи и да пробуди у срцу њиховом чувство истине, доброте и лепоте и тежњу за усавршавањем моралним. У кратко, задатак је школе, да својим ученицима толико знања пружи, како би били способни пронаћи и изабрати она средства, што су за даљи напредак нужна; а уједно ваља да покрене тврду вољу и одушевљење за даљу непрекидну саморадњу у прилог тога напредовања. Из овога можемо и то да изведемо: да прави успех школе