Школски лист

— 121 —

зику латиницом. Ту су уведене исте школске књиге, које су и по народ. основњчјем школама, а као учитељи, Фунгирају овуда већаном биљежници нол. опћина (нотароши), а ријетко ђе учитељ које основне школе. Кад се још узме у обзир, да приличан број мухамеданске ђеце нолази народно основне школе у рнзнијем мјестима, и кад се узме, да сада већ сваке године излази из Сарајевске иренариндије но неколико свршених приправника мухам. вјере, онда је јасно : да се и мухамеданцн ове земље марл^иво користе топлијем и благотворенијем зрацкма нововјеке просвјете. * * * Рад сам, да при крају овога извјештаја јопг по нешто надопуним, и да се онако летимице дотакнем још по којег опћег нитања. Из кашње нрибављенијех извора дознао сам, да је у Мају прошле године било свега 927 основнијех школа. Од тијех пак било је 59 српскијех народнијех, 68 државнијех (до конца 1886. умножиле се на 91) 27 римокатоличкијех, 760 мухамеданскијех и 13 јевр-јскијех осиивнијех школа. Тај је број премален за оволику земљу и за њено населење од 1.326,091 стлновника. На 1430 становчика до. ази ноједна школа, алч и ту огромном већином само мухамеданске школе. По томе дакле огромна већина народа ове земље остаје још и данас без школског образовања. Колико је још број повећијех варошица и села, која немају никакове школе! Тако од прилике има 112 мјеста са нреко 500, 22 мјеста са преко 1000 и 2 мјеста са нреко 1500 душа иравославне вјере, ђе још нема школе. Има опет 47 мјеста са преко 1500 мухамеданскијех становника, а без школе. Додајмо још томе 51 мјесто са преко 500, 13 мјеста са нреко 1000 и 1 мјесто са преко 1500 душа римокатоличке вјере, онда имамо: 210, 52, 9 — дакле од прилике евега 271 повеће мјесто, у којима би се могло да оснује по једна или још која основна школа. А камо су опет још толике хиљаде села са испод 500 становника, која би се могла груписати у толики и толнки број школскијех заједница. Но да речем још једну онћу о нашем учитељском положају у Боснц-Херцеговини ! У колико су наше учитељске прилике у ов »ј земљи добре или зле, сталне или кољебљиве, красне или наопаке, онаков • — какове их већ разни одношаји мјеста и система, у коме оужим', условљавају, — у толико опет има још доста и другијех незгоднијех прилика, у којима се налази садашње учитељотв) ове земље. Тако н. нр. ми смо јако удаљ°ни један од другога и већином осамљени. Може човјек да но већчни овђешнијех крајева нутује по пб дана, а и по цио дан и више, а да не види школе. Изузетак од тога чини само Посавлна од Брода до Бјелине. Лако је појмити, како је онда нама појединијем учитељима живљети у таковијем прилпкама, ђе је нама — више него икојем другом сталишу — иотребан жив саобраћај са својијем друговима: ца један другога тјешимо, помажемо и п »учавамо у нашој мучној задаћи, — да се међус.'бно храбримо и соколимо за што кријенчије кораке и што јаче подвиге у нашем раду. Уз то још немамо тако рећи — никакове дух вне, а камо ли сталишке друштвене свезе међу собом. Док учитељсгво другијех земаља за-