Школски лист

— 48 —

ти правцн васпитавања стоје у међусобвој свези, и како један од другога зависи. — То је, и ништа друго, права садржина дотичног чланка у књизи ; и у томе неиристрасни читатељ неће наћи ништа, што би било сумњиво или неистинито. Али г. Н. узимље из 4 одсека 4 почегне реченице, па због облика г у ком су оне исказане, као : „Без здравља нема рада". . . ., „Без поштења нема друштва". . . ., „Без знања не може бити правог поштења" г „Без рада нема живота"...., — он отуда изводи самовласно, да је здавље „иввор " рада и ноштења, и дакле да једаред иоследица здравља итд., те је наравно читаву збрку својим изразима „извор" и „последица". — Ну место излишног тумачења мојих речи, којима се силом аодмеКе друкчије зна.чење , ја ћу да запитам г. Н. само "ово : Кад се каже : „без муке нема науке", или „без алата нема ни заната", или „без поштења нема ни живљења" (а то су све народне изреке), — значи ли то, да је мука извор науци, да је алат извор занату, и да је ноштење извор животу , или, да је наука иоследица муке, занат аоследица алата , и живот иоследица иоштења ? И, ако су то доиста извори и последице (или боље рећи — уз■ _роци и учинци) — јесу ли то једини извори и једине последице ? — Ако ми г. Н. одговори на то аФирмативно, онда ћу му ја признати да не знам добро сраски језик- а ако одговори негативно, онда ћу ону његову збрку сматрати као злонамерно извртање смгссла мојих речи. У свези с тим, пита г. Н. : Који је задатак васпитавања по мојој књизи најважнији. Чудно нитање ! То личи на питање : који је орган нашега тела најважнији. — Сви су задаци важни, јер они сви заједно обухватају цео живот човеков. У осталом, види се из горе наведених речи, како сам мислио о важности појединих задатака, нарочито за арви иериод младости, и види се из реда излагања појединих васпитних задатака. Ну г. неКе то да види. На стр. 6. говорио сам о том, ,.да се човек васпитава поглавито у родитељској кући и у школама", да „кућевно васпитавање траје од рођења детета па до седме године", да „после долази васпитавање у основној школи" итд. А на стр. 7. рекао сам, да школско васпитавање не може довољно успевати без помоћи родитељске ку&е*. — „Сваки обичнн здрави разум" (да се послужиш речима г. Нешковића) извешће из тога г да се ту подразумева, да куИевно васаитавање не&е ирестати од онога дана, кад дете аође у основну школу ; јер ваљада нико неће помислити^ да ће се ђаци иселити из своје куће, чим се упишу у школу. Али „необични" разум мога критичара налази и ту противречност, те ме беди, да не знам, шта пишем. . . . Даље, г. Н. тврди, да ја „о искрености, смерности и поштењу" имам „врло чудне назоре" ! — А откуд сад то светско чудо ? Отуда, што ја. (не предвиђајући строгост „пријатељског" критичара, који нет-шест година тражи и изналази „длаку у јајету") записах и ове речи: „Сујета и гордост — то су страсти људске, које шкоде и оним људима, који их имају, и другима, — па за то треба децу за рана навикавати, да буду смерна, т. ј. да све што је љихово, с мером оцењују и то све с мањом мером да мере, а за туђи рад да узимају већу меру ;