Школски лист

— 110 —

У овоме чланку ја сам намеран у кратко да изнесем начине и средства, којима треба отац да се служи у васпитачком раду својему, и поред тога да назначим и нагласим оно, шго љему поглавито прииада да у васпитаваљу узме па себе. Па ако се отац не оглуши нрема овим речима, ве1) ако буде истрајан био у васиитачком раду своме, онда може бити увереп, да ће му деца бити потпуно свесни о себи, о свету и животу и о дужностима и обвезама у љему. Пре свега и свачега мора отац заједно са матером још од најмаље малоће вечито настављати нодмладак свој у хришћапском духу, и мора се најозбиљније старати, да нробуди у љему право, непоколебљиво чуство релпгиозпости. У нородичпом дому, који треба да је увек као неки тихи, живи храм божји, мора поред главног лица, матере, и отац бити вечити свештеник и носилац божанствене мисли, јер само тако ће се моћи душа дечија трајно наиојити схваћаљем и познаваљем највише истине и љубављу према религијозно-моралном животу. Религијозноморални живот није васнитпо средство, нити је оп и чему подређен, него је онај прави основни камен, на које му треба да се подиже сва васпитна зграда. Не служили религијозно морално васнитаље за темељ целокупном васгштаваљу, верујте ми, да је онда сав труд - родител>а око душевног неговаља љихове деце узалудан носао У ваздуху нико не нодиже зграду. Но живот религијозно-моралан још је и због тога важап, што је једино он кадар да се понесе са штегним утицајем цивилизације, иа не самЈ да ослаби, него и са свим да обори последице утицаја тога. Нема ни мало сумље, да нам цивилизација поред многог добра допоси и многа зла, те за то нарочито сада добро схватимо моћ и важност религијозно-моралиог васпитаља, кад се цивилизација домаша чак и најнижег слоја човечапства ; јер иначе ће, а раније, а доцније, човечанство тако утонити у неморалу и разврату, да ће страшпи огаљ моралне смрти постати у љему са свим неугасив. Без религијозно-моралног живота и онај колосални римски народ је био и битисао, па тако исто су прошли и Грци, Феничани, Египћани и Јевреји, кад је поквареност отровала љихове породице, друштвен и државни им живот. А заидимо само међу дивље народе, где још нису допрли зраци хришћанства, па ћемо се и тамо уверити, да међу љима бесни вечити вулкан. Така иста будућност предстоји и нама, — било првом, другом, трећем или