Школски лист

бојама да нацрта пред дететом јади невољу патника, које сретну или који им дођу у кућу. Нека гане дете тај јад макар и до суза ; јер што је веће саучешће, већма ће се и срце детиње облагорођавати. Па још ако дете само дође на ту свету мисао, да треба да помогне јаднику, онда је за увек утврђена у срцу његову клица свете љубави према ближњима својима. Ову љубав према ближњима и милосрђе према беднима треба отац врло пажЛ)Иво да негује у детету ; јер које дете не признаје све људе за своју браћу, које не буде умело саосећати у тузи и чемеру сиротана и паћеника у животу, то дете неће доцније ни своје родитеље' умети поштовати, нити ће и према њима имати бољих осећаја. Са колико и колико примера се сретамо у животу, где деца на најбезбожнији начин отказују својим родитељима и љубав и послушност и поштовање ; па колико само примера, где ово непризнавање, па чак и — мржња према родитељима стигне до толике свирепости, да се дивља и сурова руна још и подиже на родитеље своје ! У свима овим страшним примерима то је узрок, што се није још из малена неговало и облагорођавало срце детиње. Поред искорењивања себичности треба отац да постојано слаби клице злобе и пакости, јер оне тако исто могу да сатаре у срцу и последњи осећај љубави према ближњима, па и према најрођенијима својим. Тако исто да искорењује лаж, охолост, користољубље и — особито — осветљивост. Осветљивост у ирошлости има засебна своја гробља и засебне потоке крви, који су једино због ње потекли. Но и у садашњости купи она силне жртве, можда више, него што се мисли. Отац треба да привикива децу, да баш онима чине добро, који их гоне и нападају, јер ће тиме показати сву величину душе своје. Како нам је диван пример пружио у овоме Бонжан , бивши председник Францускога министарства. Кад су се 1871. године раснламтели у побеђеном Француском народу срџба и гнев, те кад су на споменицима и присталицама царства тражили одмазде за пад и срамоту Францускога јунаштва и оружја, буде и Бонжан са бискупом Дарбојем, абом Дажверијем, Алардом и Кларком осуђен на смрт. Па гле, шта остави Бонжан у последњем завештају с-војим синовима у аманет: „ка$ веЛ — вели он — баш морам умрети, онда тражим и желим од вас, да не доиустите, да ироиадну деи : а мојих убији ; к, него их васиитавајте и створите од њих ваљане чланове људскога друштва, иа сте осветили смрт моју. и И