Школски лист
— 143 —
ово великодушно ободравање очево заиста се као свети аманет хватило срца његовога најстарија сина, Ђорђа, који оснива у Оржевиљу завод за поправљање иокварених и неморалних дечака, који завод још п данас свраћа толику и толику децу са клизаве стазе зала и опачина и ствара од њих ваљане људе и грађане. На овоме примеру може се видети не само диван пример неосветљивости, него још и то, каквог утицаја може имати реч родитељска на добро васиитано дете. Отац треба да чува своју децу, да не падну ни у какве страсти ; јер страсти се већином свршују или моралном, или материјалном, или и физпчком смрћу, а често и са свима трима удружено. Страсти се понајвише рађају из жеља, па потицале ове за каквом било насладом и уживањем. Па кад су жеље ембрио, или — можемо их и тако назвати — први степен страсти, онда треба отац да је опрезан према жељама своје деце и да их не испуњава одмах на први миг. Шта више, ја сам мога мишљења, деца управо и не треба да знају за жеље, него само за потребе. Па ако им се и по жељи што чини — и то треба тако удесити, да су то родитељи из своје побуде учипили, а не зар за то, да испуне жељу њихову. Но, ако оцу баш не испадне за руком, да улије у децу своју само схваћање потребе, онда свакако треба врло да сузбија жеље; јер ако он буде све и сва угађао својој деци, онда ће код њих жеља рађати жељу и на послетку ће већ постати са свим нервозна од сплних жеља. А ако успе, да се деца не поводе за жељама, онда може бити умирен, да их је сачувао и од — страсти. Упоредо са искорењивањем страсти, рђавих склоности и похота, треба отац најбрижљивије да усађује у децу све врлине и племенитије осећаје. Тако треба да их учи истиии, искрености, пристојности, смерности и особито — захвалности, која се данас, као оно детелина с вилином косицом, са непризнавањем и незахвалношћу са свим запарложила. А свакако највећу - пажњу треба отац да поклони неговању љубави према вери и народу. Ја сам љубав према вери напред споменуо, но ево је сад опет наглашујем при сномињању љубави према народу. Ово двоје је оно, што је Србина очувало и што ће и у будуће једино бити кадро да га очува. Но ту треба отац врло да иази, да му не падпе дете пи у једну од две краЈности, наиме ни у Фанатизам, ни у шовинизам. Сваком своје — то треба да је доцнијим људима и прво и последње правмо у свој ревној им