Школски лист

- 30 —

их чита од кориде до корице, од натииса до штампарије, где се штампа, тај је могао више пута наићи, како сироги уреднвци одговарају, да им је немогуће награђивати ситнице и то ночетничке. Зар смо један пут могли читати у чика-Јовином „Невену," како по гдекоји траже, да им ое ма и загонетке награде, на које је чика Јова достојно одговорио и жалио их, велећи им : како је он у тим годинама сав срећан био, штому је што-шта само штамнано било, а никако није помислио на награду. Дакле већ и деца грамзе за наградом, а како тек старији?! С тога дакле и учитељство наше нерадо се лаћа онога рада, што му не ће материјалне користи донети. Истина, рећи ће ми ко год, да ја криво судим; јер ми треба да гледамо, како је наше уђитељство награђено, па га онда не ћемо осудити, што се не лаћа онога рада, што би му моралне користи донело, него се лаћа оног рада, што му доноси материГалне користи, тима овако одговарам : да је наша плата још један нут толика, па би иото видели ; истина, то је атентат на учитељство, у којему се и ја налазим; али ћу гледати, да се онравдам. Моје је мишљење, да онај човек, који има способности, који има воље за рад и који има иред собом вишу цељ, тај се не ће ни на што освртати, него ће радити, а не ће питати: какне ће му користи донети рад, а који од тога нипгга нема: ни способности, ни воље, тога не нагони нико на свету, на ни већа плата. Још има нешто, што смета нашој слабој недагошкој књижевности ; што и они, који раде, радије се лаћају сваког другог рада, само не тога. Узроци су разни, једни немају довољне спреме за недагошки рад, а да се сад снремају, боје се : да не одоцне, да ће им кратак век бити за тако грдан носао. С тога радије нануштају то поље, а раде на другоме, које је по свој прилици лакше ; јер радити на недагогији — није лак носао, треба за то гвоздена воља и за изучавање појединих капацитета треба много и много проводити са делима славних, нризнатих недагога. Мало имаде учитеља, који су се свом вољом одали педагогији, тако мало, да их можемо избројити. Тако исто стоји и са нроФесорима, Ја држим, да су и они тако исто нозвати, да на педагогији раде; али они су изабрали већином белетристику и тек се по гдекоји појави са којим чланком из своје студије. Погледајмо немачке педагошке листове, они су пуни чланцима, које су већином проФесори на гимназијама или богословијама писали, онако и заузима њихова педагошка књижевност прво место у светској књижевности и ни мало не уступа Француској. Пре свега би требало: да метнемо руку на срце и да рекнемо, да овако — како смо до сад радили, или боље не радили, не ћемо се никад подићи, него ћемо остајати иза других, те ћемо дочекати то, да ће нас други угушити. Да до тога не би дошло, треба да својеки пригрлимо сваки евоје, да и учитељство и проФесори пригрле и своју недагогију, како би се и ми могли једном подичити. По мојему мишљењу требало би, да су редакције недагошких листова наших (саде ?) пуне рукописа тако, да их уредник скоро савладати не може, а да ли је тако, то је тајна уредништва. Рекао сам искрено, рекао сам из срца, а желео бих, да мој глас не остане глас, који виче у пустињи. Панчево. ПВА.Н МАРТИНОВИЋ.