Школски лист

— 98

* * # Учити се иосматрати и иознавати, није друго, него прогледати ; учити се радити, није друго, него навикивати се; учити сехчЈворити, није друго, него саопћавати. * * ■» Начин поучавања (ако хоћемо, да дух људски све, што му се иружа, лако, чврсто и брзо појми) треба да буде према природи*) и онда ће бити иоуздан, те не ће промашити смера. * * * Мисао наша је као коло, што се непрестано врти, или као млин, што ненрестано меље, којему иошилари, спољна чула (вид, слух, кус, њух и осетљивост) вазда доносе ствари за мељиво. А доносе (ако их не надгледа врховни управитељ — разум) свакојаке таштине, где шта дочеиају, а ретко зрневље корисних ствари, обично само нлеву таштине, несак, земљу, струготине итд. И тада бива, да се, као што се у млину догађа, сви углови запраше и запрљају. Унутрашњи дакле млин, мисао (која се такође зове огледалом и оком) чувати, да се не запраши, значи : не допустити, да се младеж не забавља неваљалим стварима, него да се одмах за рана нуни оним, што води иравој мудрости.

С тога се мора младеж привикавати и учити, да у реду држи своју мисао, да ова не лети тамо-амо, него да иази на оно, што ради. * * * Нико не ће проникнути у разлог истине, ко се почне сумњом поучавати. * * * Неумно раде они, који — узимајући : да вежбају деду и одраслу омладину, не почињу са моралсм и сталношћу у добру, те да их уче осећаје обуздавати и собом владати, него их одмах упућују у литерарно знање; док јахач прво мора коња зауздати и себи га послушним учинити, док га овако или онако хоће да управља. (Наставиће се.) *) О томе, да настава треба да буде ирема ирироди , особито лепо и ивдрпно је писао славни Дистервег у чланку под натписом : „Пебег ђаЗ обегјЈе вег ЗЈеЈшд" (у „КеШјсђе Ш&Шх," I. књ. 1. св. стр. 54—69. 1830.) и ја, кад сам читао тај чланак, држао сам, да је то начело Дистервегово, док нисам после нашао, да је већ и Коменски скоро две стотине година пре Дистервега то исто наглашавао. — Наводим то за нотврду ономе, да често пута и нехотице човек по неке велике мисли и изреке придаје појединим већим или мањим људима, који тек доцније долазе у повесници културног напретка човечанског, а овамо су те мисли и изреке можда много раније изрекли други велики људи и умови. Јесте, да доцнији људи обично много савршеније и прецизније нишу о тима мислима. начелима, нретпоставкама итд., али слава за то ипак припада онима, који су први изрекли, или нагласили. Љ. Л.