Школски лист

— 119 —

111ило је дужност материнску, која је врло велика и значајна. Просвета, која почиље од матерњег образовања, падала је из дана у дан све ниже, док није опала и повукла и овај народ онамо, куд сви одоше, који тако радише. Било је људи код Атињана, који сав свој век посветише, да служе као стожери народпог образовања. То су славни грчки филозофи : Питагора, Сократ, ученици му Платон и Аристотел и други. Њима има педагогија у многоме да благодари и да их с правом назове оцевима најстарије педагогије. ЕБихов рад и начела остадоше вечна и служе за основ и данашњем образовању народа. Међу Аристотелом и Платоном постоји нека битна разлика у начелима. Платон је нагињао више школи под оштром државпом системом. Аристотел — на против — схватио је школу као слободну и независну установу, основану па демократском пачелу. И једап и други имају основана разлога за образовање. Платон, који је хтео, да васпитање буде државна ствар, ишао је за тим, да држава рађа и ствара народ здрав и телесно добро развијен. Аристотел иа против тражи, да васпитање не буде обвеза и натеривање ; он замишља школу као независпу устапову, која евојом лепотом нривлачи народ у своје окриље, да га васпита Да су ове мисли Аристотелове оправдане, видимо и дан данас, да образовање норед свеколике обвезности, коју државни и школски закони из дана у дан све оштрије наређују и приморавају народ силом глобе — закопом донесене, — остаје необрађено поље. Па нређимо на Римљане, на народ, који је у исто време са Грцима живео. Код овога парода видимо породичан живот развпјен. Образовање у Римљана обављало се већином у породици, а делом било је и јавних школа, које је држава подизала и полагала једино за то, што је хтела, да помоћу риторичке мудрости створи од нитомаца за своју државу дипломате и но сиоце државпе мисли. У овоме своме послу римска је држава у неколико и усиела, јер су јој њезини ученици створили државне законе, закопе, који служе као главан основ свима данашњим установама и уређењима светским. Римски народ не беше идеалап као грчки, оп беше ирактичан. Он је жртвовао све, само да дође дн онога, шго је корисно, Породичан живот у Римљана беше светиња, а и закон је био оштар, да се тај живот чува и одржи. Кућа је била васпитаоница, а отац главни васпитач. Државни закони претераше у ревности за образова-