Школски лист

— 178 -

да ее деда не смеју ни помакнути, него као укопана и као прошци да седе, већ само : добар мир и ред, а кад се оиази, да су учениди јако клонули, ваља предузети, као гато је то у Немачкој уведепо, тако звану : „гимпастику дисања," што се у томе састоји, да ученици у спомепутом случају устану — јер искварен, рђав и убитачан ваздух, дочим је тежи од чистог, доле пада и учитељу тако не шкоди — те да на такт : „један, два!" више пута дубоко предишу при отвореним прозорима, чнме се заиста и разведре и разгале. Што год су ученици млађи, тим је затвор веће мучење по њих и за то би желетн било, да се у млађим разредима и не уводи. Многи учитељи греше против паведених нравила, по што дете и по више часова у затвору остављају, или не осгану и они у училишту, или не воде надзор, иди га својим домаћима повере, што није саветно, да се не би заборавило, а кад ко од истих без наставникова налога пусти затвореног ученика, те му вели : „Иди кући, ја те пуштам, па ти господин онда не сме ништа!" учктељево уважење полако ће да се губи иепред ученика. Када дете у затвору заборављено остане, жалосно га је чути : како у највећем страху плаче и вригати, а тако се и до мркле ноћи снебива, што се неколико пута и збило, а особито код оних учитеља, који су сами у стану (разуме се, да је ту и школа) ; ако ли се пак са улице ко и смилује, па хоће : да пусти кукавно дете дома, да ли ће оно смети отићи, бојећи се учитеља, не знајући расудити, да је заборављен и да ба га наставник ииаче већ одавно пустио '? Како због овога, тако исто и аз тог узрока, што гдекоји учитељи закључају децу, коју хоће : затвором да казне, често се оиажа код слабије дечице као нека необична страва, услед које она — тако рећи — ни на дану не смеју сама у соби да буду, на чему онда учитељу захвалити могу ! Неваљала пак деца, кад су закључана, обично побегну кроз нрозор, па се тада на своје зло клоне од школе, јер се боје учитеља, или овај бегством затвореног ученика знатно губи аукторитет, што му је од преке потребе, по што се без њега не може у школи ни окренути. Још је горе : затварање у пивницу (подрум), коњушару, камин, јестичару, где гладно дете и у крађу може пасти и т. д. IV. Кажаење пиоааем. И ово је неупутно и немилостиво, јер су данас наша деца у школи иретоварена учевним предметима (тек у III. разреду већ четир језика уче: сриски, славенеки, мађарски и немачка, где ли је друго ?!), а код куће их сироти родитељи једва чекају, да им што помогну, бар да дечицу држе, па за то треба гледатн, да деца и оно, што им се зада, већ у школи пауче, а камо ли: да их тако немилице теретимо ; поред свега тога ово је и по здравље убитачно, на име онда, кад се покрај тог затворе у школу; тим се деци од многог седења кскриви кичма, те се тако убогаље, а журећи се — искваре рукопис, па и у већа зла, пороке и грехе падају — тако н. ир.: може ученик слагати : „Исписао сам, али сам заборавио донети," а кад га учитељ по казау пошље, онда га нема, или вели, да је изгубио и т. д. Па које тада крив ? Учитељ. V. Бијеве. Ово се само у неколико и то тек с прутићем дозвољава. Чупање, кирење, тучење правачником по прстима, песницом за врат, но