Школски лист

— 189 —

проФееор на Кикиндској гимназији. Од постанка гимназије, па кроз 12 година делао је он најмарљивије. На све ученике очински је пазшо, да напредују у наукама, да не троше и време и новац узалуд. Али особиту пажњу је обраћао на Србе ученике. Српској деци је тешко ишло учење на мађарском језику, особито у пос.танку ове гимназије, јер онда се у српским школама није толико учило из мађарског језика — као сад. Њима је олакшавао учење тим, што је сваком Србину ученику, који не би разумео лекцију, на матерњем језику протумачио. Није жалио ни труда, ни времена, јер је желео, да и Срби нанредују упоредо са осталим ученицима; то је и постигао. Шта више: његовим упућивањем и бодрењем на учење бивали су Срби ученици у мађарској гимназији међу првима. Ван школе, у грађанству вел. кикиндском, стекао је пок. Ст.Еремић лепа гласа. Љегов рад су уважавали не само Срби, него и остале народности у Кикинди. Срби га изаберу за црквеног скупштинара и за члана шк. одбора. Био је неко време и управитељ сриских народних школа. Ову почаст је савесно вршио, све док је здрав био. ЦТколе је похађао и редовно надзор в >дио о похађању школа и успеху у наукама. Особито је пазио на ред и тачност. Кад се основала занатлијска шегртска школа, он буде изабран за управитеља тој школи. У овој школи вршио је он уиравитељску дужност необичном истрајношћу. Учитељима ове школе помагао је, кад је год којем помоћи требало. Како је за ову школу било само на мађ. језику писаних књига, он је почео преводити на српски, али није могао довршити, јер смрт одузе и ту нлемениту намеру покојникову. У занатлијској школи завео је он врло добар ред. Његовим настојавањем занатлије су уредно слали своје шегрте у школу. Ако је који и пренебрегао своју дужност, томе је он много говорио о важности ове школе ; нред очи му стављао добре последице учења овз школе. Толико је радио, да би желети морали, да добијемо човека, какав је он био. Сахрањен је у недељу 19. Августа. Погреб је био величанствен. Искунио се цвет вел. кикиндског грађанства без разлике вере и народности, ди ода последњу почаст своме вредном нросветном раденику, врсном члану грађанства и добром иријатељу Стевану пл. Еремићу. Спровод је ишао од куће до пред гимназију. Пред гимназијом положено је тело покојниково на за то принрављено место. За тим један од саучитеља покојникових : проФ. Данило Ереди изговори неколико језгровитих речи у похвалу рада покојникова као првог проФесора ове гимназије, који је на нашу велику жалост само 12 година највредније своје дужности одправљао. — За тим се кренуо спровод у цркву, где је држано опело, на коме је певачко друштво „Гусле," из поштовања према раду покојниковом, појало. После еванђелија ступи на среду учитељ г. М. Косић и он се лепим говором опрости са покојником у име срп. учвтеља. У своме говору напоменуо је једну од најлепших врлина, коју је имао нокојник, а то је — карактер. Био ]е чиста карактера. Није једно говорио, а друго радио, него све, што је радио, радио је тако, да му је свако морао ваљаност рада признати. Говор је овај с пажњом саслушан.