Школски лист

мора узети у обзир и то према сеоским и према варошким школама. По томе би требали да имамо две врсте књига, за варошке и за сеоске школе. Према свему до сад реченом могли би тачан суд да изведемо о досадањим школским књигама, — кад би их још и све проучили ; али где је та књижница, где ћемо их све наћи, па кад би нешто и нашли, има много, што их власт није ни одобрила. По томе се види, да је то немогуће, ми овде о појединим књигама не можемо да говоримо, него морамо о њима у начелу да поведемо говор, па да кажемо: какве морају бити, а какве не смеју да буду. Сада, као што их имамо, одговарају према једнаким околностима, а школе нам пак не стоје у једнаким околностима. Наводи примере, да су сада књиге без икакве складности и логичне свезе написане. Спомиње, како је покојни др. Ђ. Натошевић (слава му!) нагшеао српске читанке, истина, да његово име не стоји на њима, али је то јавна тајна. У његовим читанкама стоји, да је месо, маст и друго слично прави отров за људе и та је књига одобрена од наше највише власти. Дете ово учи и кад дође у старије разреде, оно добије у руке куИарство од проФ. М. Петровића, а из њеучи, да је месо најбоља храна (смех!), па и ова је књига од наше власти одобрена. Дакле: питам ја вас, провејава ли кроз те књиге један дух? Докле ћемо ми дотерати са таким књигама? Једна и иста власт одобрава и једно и друго... такове књиге не одговарају цељи. По томе можемо да се запитамо: ко је позван, да шк. књигу напише и издаје. То није све једно ма ко! Двоје постоји. Дакле: онај, који зна децу и цељ наставе. Ту ме поткрепљује осим моје природне памети и научењак др. Линднер, који каже, да школску књигу не ваља да пише онај, који децу не познаје, на да исти ипак не мора бити особити учењак. Али сад је ушло у моду, да државна власт узима у своје руке, расписује стечај и сама издаје. Ја нисам тога мњења, па ту ме и закон брани, а и један велики немачки научењак, који вели у својој енциклопедији, да школске књиге само се тако могу усавршити, ако се припусте општој конкуренцији. Да не буде монопол књига у државним рукама, јер је то по школу и наставу штетно, него да је слободно писање и издавање. Даље: да све књиге, које се тичу школе, школска власт прегледи, јер има права иа то и да пресуди: да ли су добре, или не и кад више такових књига прегледи и одобри, да учитељу стоји у праву бирати од одобрених ону, коју он за своје прилике за добру нађе. Па и свака она књига, која је написана за школу, могла би се као такова за ручну употребити, ако за 1 годину државна власт никаква на њу приговора нема; у противном случају, ако наведеузрок, за што не ваља, па ако се по томе поправи, могла би опет употребљива бити. За то захтевам потпуну конкуренцију за писање и издавање школских књига, па према већем броју можемо и да бирамо. У свези са књигама прелазим на учила, на алат, по што је ово врло сродно са књигама. Говори о важности преко нужној потреби учила. Вели, да би учила ваљало грунисати, цену обележити и истаћи где као малу шк. изложбу, где 5и и учитељима и власти приступачна била. Ваља, вели, да буде на више места такових збирака у школским музејима; поред