Школски лист

- 98 -

манитарним заводима, те исти њему иошљем, да га прво у Шк. Листу штампа и у своје време на место определења отправи, што се и учипило. Предлог беше од мене већ спреман, те га само препишем и пошљем са напоменом, да од учитељског одбора ништа у погледу тога примио нисам, но самој ствари ипак радо на услузи стојим. Г. Вукићевић је предлог мој већ 4; или 5 нашег Фебр. у рукама имао, а ја тек носле тога 7. Фебр. добијем позив од учитељског збора у Сомбору ради предлога. На ово дотичном збору ништа одговорио нисам, јер сам знао, да ће исти знати, да је предлог већ одаслат, те на месец дапа пре саме скупштине у „Шк. Листу" и штампан. Математичну истину поштански жигови тако тумаче. Не можемо дакле на ино. Из овог сљеди, да ја нисам г. Вукићевића молио, да се мој предлог прво у листу штампа, но је он то сопственом иницијативом чинио, како вели: из разлога, што сматра мене за јединог позваног за то. Овакову безпримерну готовост и схваћање ствари ја сам морао уважити и достојно томе се одазвати. Та у таким приликама се човек и противнику, камо не ономе, коме још благодарност дугује, захваљује! Не стоји — дакле — ни то, да ја предлог нисам хтео одбору да пошљем, него се одбор сам касно потрудио, да исти потражи. Одбор је дакле игноровао не само мене, но и сопственог учитеља свог г. Вукићевића, управитеља срп. учит. школе и пр. гл. шк. реФерента, ал' обиде праштати је, господо, бвр хришћански, ако не радикална, или либерална дужност. Са учит. скупштине јако је упадљиво оно пуно такта поступање нашег заслужног г. проте Бороте ! Ал' почујте још, господо ! Не ћу ја ни од сада долазити на скушптине, где ће се бистрити политика, где ће се нравити овације, а за одбрану мојих назора нађе се места и ван скунштине! — Али шта би ви и имали, кад би отворено исповедио, (а то ће ми г. Вукићевић — у погледу моје одбране — ма да је у његовом листу, донустити) да ја ваљану учнт. скупштину без г. Вукићевића не могу ни да замислим! Та, ето, нисте на чисто ни са наставним нланом рођених ваших основних школа, а овамо хоћете у специјалној и то још најтежој настави да имате — можда пресудну — реч! Ргоси1, о ргоси1, е$1е ргоГаш ! На завршетку молим лепо високоуваженог г. Н. Та. Вукићевића, да истинитост или ^неистинитост мојих на ствар одпосећих се навода примедбом или надовезом потврди, јер не доспевам на ову се ствар више освртати.*) У Митровици 9. маја 1890. Радивој ПоповиБ. *) Шстипи за љубав иризнајем, да је г. Радивој ПоаовиИ свој иредлог о устројству хуманитарних завода мени доставиз, да га иоднесем учитељској скуиштини, што сам ја и учинио, иославши тај иредлог уирави срб. народне школе у Бечеју, очекујуКи с иуним иравом , да Ие скуиштина тај иосао јединог стручњака нашег у овом иредмету оберучкв иримгсти и достојно уважити, све ако јој и није достављен био иреко учитељског збора Сомборскога, веК и зато, што сам га ја ио жељи иисатељевој скуиштини доставио. Што сам се у томе иреварио ? то шје моја кривица. 1Е31, ТЕв.