Школски лист

- 122 —

хоће да схвати колико снажно утичу први утисци на малишу, од 3 године, тај ће моћи појмити, колика грозота прети оној нашој деци, која туђа забавишта походе. Писац ових редака имао је прилику чути, како је једно Српче од 4 године које је похађало страно забавиште изговорило на мађарском језику. Молитву Госнодњу и Богородице Дјево, док међу тим на своме језику није се знало ни прекрстити. Па зар нема сваки примера иуно око нас. Да се ово предупреди, треба одмах нуз страно забавитте да се подигне српско, да би и наша деца имала где се забавити. Још имамо да кажемо неколико речи о трећем захтеву и онда смо свршили. Свака установа била она ког му драго рода ако хоће да се у народ унесе имаће много већу важност и поштовање у очима самога народа тек онда, ако се иста самим законом као спасоносна призна и узакони. С тога ми држимо, да би требало, да се подизање забавишта у народу законом наложи, коме би се морали сви без разлике покоравати. Наш би народноцрквени сабор требао по томе да донесе наређеље : да се у свакој црквеној општини ако је икако могуће има подићи забавиште. Предпоставимо себи да се овој новипи наш народ неће лако прилагодити дати, али које писањем, које живом речи, које нак самим законом мораће се најпосле довести до увиђења, колико је по самог њега важна ова установа. Није наш народ примио рапшреним рукама ни установу учитељица, али временом измирио се он с тим чином и извршује гдегод му је могуће тај закон. Ако би се нодизање забавишта ставило ван закона, ми стрепимо да би се врло мало забавишта подигло у нашем народу. До црквено-народног сабора доћићемо скорим. За то размислимо о овој ствари, има за то још времена, може се још урадити само ако се хоће. Можда би нам ово више користило него многе друге новотарије. Ми захтевамо од школе све и сва, од ње тражимо спас; за то јој подајмо оно без чега не може одговорити својој задаћи. Размислимо добро о томе, помислимо, да то чинимо и дајемо нашој деци; а тек ваљда неће бити међу нама и такових, који неби били пријатељи своје деце. Ми верујемо, да ће се под једном већ развијеном заставом скупити ако нико други а оно свака српска мати, јер ће јој племенитији нагон пришапнути: да је овде реч о њеном најдражијем благу, о њепом детету.