Школски лист

— 151 —

нападаја злобнога свијета. Учитељ налази се у тако несретном положају, да је изложен сваковрснима нападајнма, од којијех га нема нико да брани на том злобном свијету. Сваки и најмањи његов тренутак држи се за смртни гријех ш ето на њега муња и громова. Па и онда, када је сасвијем певин, оејети ударац господарска бича. Такав поступак убија вољу и најбољега учитеља. А што ће бити с учитељем, који је слаб, који је невјешт, којега би требало потстицати, одушевљавати и потпомагати ? Само се каже. Све то зачињава слабо материјално стање народнога учитељства. Човјек, који се утапа у материјалној невољи, губи све своје одушевљење за рад, нестаје му добре воље и пада у очајање. Он и не ради више, него вегетира као и маховина у тами и под свијегом. Но све то још није доста Нека школа ради, како му драго озбиљно, правилно и добро, опет се пе показује успјех, који се очекује, јер се школин најуспјешпији рад уништује у ваншколско вријеме. Живот изван школе сасвим је противан школскоме животу, те овај у судару са оним првим мора подлећи, пошто је слабији. Дитес*) овако карактерише јавнн живот: „Племенитост и доброта нијесу идеали данашњега времена, идеја и позив човјечности не имају никакова земљишта у пустом духу данашњега времена. То је тјесногруди, саможиви, скотски дух сталежа, раса и партаја, који не има никакова смисла за оно, што је далеко, велико и цвјело, који ие нма никакова чуства за туђу срећу и несрећу, који никако не поштује части и мира људскога, који ни чим не схваћа опште мете свога племена. И управо на висини друштвеној у класи, која влада, која се поноси, да је присвојила право наображење, класично-хуманистично са хришћанско-народним, која мисли, да има све врлине интелигенције и карактера, управо ту сретамо врло често страшну пустолину духа и срца. Сгара наука и истина, која учи, да су људи браћа, уклоњена је и омражена, данас треба да буде господе и слугу; заслуга и врлина изгубиле су своју вриједност, мјесто ње употребљава се доље шака, горе ртењача; лукавост је боља од поштења, си.та од правде. лицемјерство од мужевности; истина је мученик, а лаж занат, који цвјета, слободоумље је порок, а сервилизам дика; ништа више није свето; званост се продаје за сврхе партаје, за вањске пробитке, за

*) РМа§о§шш, XI. Јаћгзап§, Стр. 2.