Школски лист

54 —

време школеког живота, а та навика не 110 бити од злих иосљедица ни за даљи живот... Дакло: учитољ мора пазити, какву "310 деца бочицу са мастилом донети. То да кажемо на првом меоту. Бочица та треба да је ониска и пошира. Најзгодније су бочице оне од 5—6 цм. виеине и у пречнику 4—5 цм. ширине без врата, из којих се и ако се преврну, мастило не нроепе, иначо су ваљкастог облика. Или ако не може сваки такову бочицу набавити, оно могу подноти и тако исто ониске, али ћошкасте бочицо са вратом, које се нонајчешће унотребљују. Хогу поднети и друге ониеко и пошире бочице сличне овима. Али најстрожије се морају забранити бочице виеоке па узане, као што су оне од познатих „ХоФманових канљица", које деца чссто донесу у школу и друго сличне овима. Таке бочице не знају деца: камо да их склоне. За чао се нроврну, а често не могу ни да стоје, те чудо почине — мастило просну и убрљају се до грла. Дакле на еве то наставник мора јако назити. Поред тога само маотило — или нека је црне боје, или љубичасте. Водњикасто мастило не сме се ни пошто трпети. Шта више: најстрожије забранити куповањс у трговини оној, где се таково мастило добије. Деца имућнијих родитеља донесу и нраве „куповне" дивите и то је да боме још боље. Али по најбоље би још било, кад би се у свакој школи у скамијама дивити налазили и општина мастило набављала. Такови су дивити понајзгоднији, да ее пред децом еве у чиетоћи одржи. Пошто пак тај елучај није, нити можо бар за сад још свуда у нашим' школама да буде, то мора наставник све горње у виду имати, ако иоле разумно свога носла обавља. Исто тако је еа дршком и са нером. Деца једва чекају да на нропиеу почну нисати. Сваки чае запиткују учитеља, каде ће тај час доћи. Радо би иочела и код куће сама да нишу, с-амо да имају пиеаћег прибора. Зато наваљују чеето на родитеље, да им купо држак и поро. Ови, да их задовоље, купе им захтевапи држак и перо. То чине обично, кад у „варош" оду, да евоје мале ђаке изненаде. Кад им донесу и ПЈ >едаду — ови, да из коже од радости искоче. Родитељи куиили држак; још онај — нрави „ниеареки". Горнш крај са свим танак; око среде дебео — изгледа као вретено. Или — горњи крај „буџаст", па још у бојама. Не може дете да се нахвали. Али цород еве хвале има и неприлика с њиме. Не можо у мале руке да га узме. Потешко креће о њиме, јер такови дршци ниеу за почстне руке детиње. Зато такове дршке не може наставник трнети. Дете ћо научити тешко руком кретати, те ће ноеле вечито са писањем натезати. За почетнике су обични дршци од мекана дрвета, који стају обично новчић комад у трговинама. А могу да поднесу и они танки од лима и ти су лаки и згодни за децу. Ови су још и за то згодни, што се перо може у њима преокренуто да држи, те се сачува од заиињања, које где и кречења. Односно еамих пера вели поменути гласовити ирактичар К. Кер „не треба ни да су сувише јака, ни сувише шиљаста." Тако у сваком ногледу подесан држак и перо бићо почетној деци од практичне вредности, а за потоњи живот у иисању од неизмерне користи. (Наставиће се.)